الر ۚ تِلْكَ آيَاتُ الْكِتَابِ الْمُبِينِ (1)
Елиф-лам-ра. Ово су речи јасне Књиге |
إِنَّا أَنزَلْنَاهُ قُرْآنًا عَرَبِيًّا لَّعَلَّكُمْ تَعْقِلُونَ (2)
Објављујемо га као Кур'ан на арапском језику, да бисте разумели |
نَحْنُ نَقُصُّ عَلَيْكَ أَحْسَنَ الْقَصَصِ بِمَا أَوْحَيْنَا إِلَيْكَ هَٰذَا الْقُرْآنَ وَإِن كُنتَ مِن قَبْلِهِ لَمِنَ الْغَافِلِينَ (3)
Ми ти о најлепшим догађајима казујемо тиме што ти овај Кур'ан објављујемо, иако си пре њега, један од неуких био |
إِذْ قَالَ يُوسُفُ لِأَبِيهِ يَا أَبَتِ إِنِّي رَأَيْتُ أَحَدَ عَشَرَ كَوْكَبًا وَالشَّمْسَ وَالْقَمَرَ رَأَيْتُهُمْ لِي سَاجِدِينَ (4)
Кад Јосиф рече своме оцу: „О мој оче, сањао сам једанаест звезда, и Сунце и Месец, и у сну сам их видео како ми се поклонише.“ |
قَالَ يَا بُنَيَّ لَا تَقْصُصْ رُؤْيَاكَ عَلَىٰ إِخْوَتِكَ فَيَكِيدُوا لَكَ كَيْدًا ۖ إِنَّ الشَّيْطَانَ لِلْإِنسَانِ عَدُوٌّ مُّبِينٌ (5)
Он рече: „О синко мој, не казуј свој сан својој браћи, да ти не учине какву сплетку; ђаво је, заиста, човеку отворени непријатељ.“ |
وَكَذَٰلِكَ يَجْتَبِيكَ رَبُّكَ وَيُعَلِّمُكَ مِن تَأْوِيلِ الْأَحَادِيثِ وَيُتِمُّ نِعْمَتَهُ عَلَيْكَ وَعَلَىٰ آلِ يَعْقُوبَ كَمَا أَتَمَّهَا عَلَىٰ أَبَوَيْكَ مِن قَبْلُ إِبْرَاهِيمَ وَإِسْحَاقَ ۚ إِنَّ رَبَّكَ عَلِيمٌ حَكِيمٌ (6)
И, ето тако, твој Господар ће тебе да одабере, и тумачењу снова научи, и Своју благодат теби и Јаковљевој породици да употпуни, као што је пре употпунио твојим прецима, Авраму и Исаку. Твој Господар, заиста, све зна и мудар је |
۞ لَّقَدْ كَانَ فِي يُوسُفَ وَإِخْوَتِهِ آيَاتٌ لِّلسَّائِلِينَ (7)
У причи о Јосифу и његовој браћи налазе се поуке за све који се распитују |
إِذْ قَالُوا لَيُوسُفُ وَأَخُوهُ أَحَبُّ إِلَىٰ أَبِينَا مِنَّا وَنَحْنُ عُصْبَةٌ إِنَّ أَبَانَا لَفِي ضَلَالٍ مُّبِينٍ (8)
Када они рекоше: „Јосиф и његов брат су дражи нашем оцу од нас, а нас је читава скупина. Наш отац је, заиста, у очигледној заблуди |
اقْتُلُوا يُوسُفَ أَوِ اطْرَحُوهُ أَرْضًا يَخْلُ لَكُمْ وَجْهُ أَبِيكُمْ وَتَكُونُوا مِن بَعْدِهِ قَوْمًا صَالِحِينَ (9)
Убијте Јосифа или га оставите у некој забити, ваш отац ће да се окрене вама, и после тога ћете да будете добри људи.“ |
قَالَ قَائِلٌ مِّنْهُمْ لَا تَقْتُلُوا يُوسُفَ وَأَلْقُوهُ فِي غَيَابَتِ الْجُبِّ يَلْتَقِطْهُ بَعْضُ السَّيَّارَةِ إِن كُنتُمْ فَاعِلِينَ (10)
Један од њих рече: „Ако баш хоћете нешто да учините, онда Јосифа не убијте, већ га баците на дно неког бунара, узеће га нека каравана.“ |
قَالُوا يَا أَبَانَا مَا لَكَ لَا تَأْمَنَّا عَلَىٰ يُوسُفَ وَإِنَّا لَهُ لَنَاصِحُونَ (11)
„О оче наш“, рекоше они, „зашто нам не повериш Јосифа? Ми му, заиста, желимо добро |
أَرْسِلْهُ مَعَنَا غَدًا يَرْتَعْ وَيَلْعَبْ وَإِنَّا لَهُ لَحَافِظُونَ (12)
Пошаљи га сутра са нама да се забави и разоноди, ми ћемо, сигурно, да га чувамо.“ |
قَالَ إِنِّي لَيَحْزُنُنِي أَن تَذْهَبُوا بِهِ وَأَخَافُ أَن يَأْكُلَهُ الذِّئْبُ وَأَنتُمْ عَنْهُ غَافِلُونَ (13)
Он одговори: „Биће ми, заиста, жао ако га одведете, а плашим се да га вук не поједе кад ви не будете пазили на њега.“ |
قَالُوا لَئِنْ أَكَلَهُ الذِّئْبُ وَنَحْنُ عُصْبَةٌ إِنَّا إِذًا لَّخَاسِرُونَ (14)
Они рекоше: „Ако би га вук појео, а нас оволико, били бисмо заиста губитници.“ |
فَلَمَّا ذَهَبُوا بِهِ وَأَجْمَعُوا أَن يَجْعَلُوهُ فِي غَيَابَتِ الْجُبِّ ۚ وَأَوْحَيْنَا إِلَيْهِ لَتُنَبِّئَنَّهُم بِأَمْرِهِمْ هَٰذَا وَهُمْ لَا يَشْعُرُونَ (15)
И када га одведоше и одлучише да га баце на дно бунара, Ми Јосифу објависмо: „Ти ћеш о овом њиховом поступку сигурно да их обавестиш, а они те неће ни препознати.“ |
وَجَاءُوا أَبَاهُمْ عِشَاءً يَبْكُونَ (16)
И увече дођоше свом оцу плачући |
قَالُوا يَا أَبَانَا إِنَّا ذَهَبْنَا نَسْتَبِقُ وَتَرَكْنَا يُوسُفَ عِندَ مَتَاعِنَا فَأَكَلَهُ الذِّئْبُ ۖ وَمَا أَنتَ بِمُؤْمِنٍ لَّنَا وَلَوْ كُنَّا صَادِقِينَ (17)
„О оче наш“, рекоше, „отишли смо били да се такмичимо, а Јосифа смо оставили код наших ствари, па га је вук појео. А ти нећеш да нам верујеш иако истину говоримо.“ |
وَجَاءُوا عَلَىٰ قَمِيصِهِ بِدَمٍ كَذِبٍ ۚ قَالَ بَلْ سَوَّلَتْ لَكُمْ أَنفُسُكُمْ أَمْرًا ۖ فَصَبْرٌ جَمِيلٌ ۖ وَاللَّهُ الْمُسْتَعَانُ عَلَىٰ مَا تَصِفُونَ (18)
И кошуљу његову окрвавише лажном крвљу. „У вашим душама је поникла зла мисао“, рече он, „а стрпљивост је лепа; од Аллаха тражим помоћ у ономе што ви говорите.“ |
وَجَاءَتْ سَيَّارَةٌ فَأَرْسَلُوا وَارِدَهُمْ فَأَدْلَىٰ دَلْوَهُ ۖ قَالَ يَا بُشْرَىٰ هَٰذَا غُلَامٌ ۚ وَأَسَرُّوهُ بِضَاعَةً ۚ وَاللَّهُ عَلِيمٌ بِمَا يَعْمَلُونَ (19)
И дође једна каравана, па послаше свог водоношу и он спусти своје ведро. „Гле среће!“ Викну он, „ево једног дечака!“ И они су га као трговачку робу сакрили, а Аллах добро зна шта су чинили |
وَشَرَوْهُ بِثَمَنٍ بَخْسٍ دَرَاهِمَ مَعْدُودَةٍ وَكَانُوا فِيهِ مِنَ الزَّاهِدِينَ (20)
И продадоше га јефтино, за неколико сребрењака; били су према њему равнодушни |
وَقَالَ الَّذِي اشْتَرَاهُ مِن مِّصْرَ لِامْرَأَتِهِ أَكْرِمِي مَثْوَاهُ عَسَىٰ أَن يَنفَعَنَا أَوْ نَتَّخِذَهُ وَلَدًا ۚ وَكَذَٰلِكَ مَكَّنَّا لِيُوسُفَ فِي الْأَرْضِ وَلِنُعَلِّمَهُ مِن تَأْوِيلِ الْأَحَادِيثِ ۚ وَاللَّهُ غَالِبٌ عَلَىٰ أَمْرِهِ وَلَٰكِنَّ أَكْثَرَ النَّاسِ لَا يَعْلَمُونَ (21)
И онда онај из Мисира, који га је купио, рече својој жени: „Учини му боравак пријатним! Може да нам буде користан, а можемо и да га посинимо!“ И ето тако смо Ми дали Јосифу лепо место на Земљи и научисмо га тумачењу снова - а Аллах чини шта хоће, али већина људи не зна |
وَلَمَّا بَلَغَ أَشُدَّهُ آتَيْنَاهُ حُكْمًا وَعِلْمًا ۚ وَكَذَٰلِكَ نَجْزِي الْمُحْسِنِينَ (22)
Кад он стаса, Ми му подарисмо мудрост и знање; тако Ми награђујемо оне који добра дела чине |
وَرَاوَدَتْهُ الَّتِي هُوَ فِي بَيْتِهَا عَن نَّفْسِهِ وَغَلَّقَتِ الْأَبْوَابَ وَقَالَتْ هَيْتَ لَكَ ۚ قَالَ مَعَاذَ اللَّهِ ۖ إِنَّهُ رَبِّي أَحْسَنَ مَثْوَايَ ۖ إِنَّهُ لَا يُفْلِحُ الظَّالِمُونَ (23)
И поче да га наводи на грех она у чијој је кући био, па закључа сва врата и рече: „Приђи!“ „Аллахову заштиту тражим!“ Узвикну он, „Власник мој ме лепо пази; а неправедници никад неће успети.“ |
وَلَقَدْ هَمَّتْ بِهِ ۖ وَهَمَّ بِهَا لَوْلَا أَن رَّأَىٰ بُرْهَانَ رَبِّهِ ۚ كَذَٰلِكَ لِنَصْرِفَ عَنْهُ السُّوءَ وَالْفَحْشَاءَ ۚ إِنَّهُ مِنْ عِبَادِنَا الْمُخْلَصِينَ (24)
И она га је била пожелела, а и он би њу пожелео да од свога Господара није угледао јасан знак - тако би, да одвратимо од њега зло и блуд. Уистину је он међу Нашим одабраним верницима |
وَاسْتَبَقَا الْبَابَ وَقَدَّتْ قَمِيصَهُ مِن دُبُرٍ وَأَلْفَيَا سَيِّدَهَا لَدَى الْبَابِ ۚ قَالَتْ مَا جَزَاءُ مَنْ أَرَادَ بِأَهْلِكَ سُوءًا إِلَّا أَن يُسْجَنَ أَوْ عَذَابٌ أَلِيمٌ (25)
И њих двоје према вратима потрчаше - а она поцепа његову кошуљу страга - и затекоше њеног мужа крај врати. „Какву казну заслужује онај који је хтео твојој жени зло да учини“, рече она, „ако не тамницу или болну казну?“ |
قَالَ هِيَ رَاوَدَتْنِي عَن نَّفْسِي ۚ وَشَهِدَ شَاهِدٌ مِّنْ أَهْلِهَا إِن كَانَ قَمِيصُهُ قُدَّ مِن قُبُلٍ فَصَدَقَتْ وَهُوَ مِنَ الْكَاذِبِينَ (26)
„Она је покушала да ме заведе“, рече Јосиф. И посведочи један сведок из њене породице: „Ако је његова кошуља поцепана спреда, онда она истину говори, а он је међу лажљивцима |
وَإِن كَانَ قَمِيصُهُ قُدَّ مِن دُبُرٍ فَكَذَبَتْ وَهُوَ مِنَ الصَّادِقِينَ (27)
а ако је његова кошуља поцепана страга, онда она лаже, а он говори истину.“ |
فَلَمَّا رَأَىٰ قَمِيصَهُ قُدَّ مِن دُبُرٍ قَالَ إِنَّهُ مِن كَيْدِكُنَّ ۖ إِنَّ كَيْدَكُنَّ عَظِيمٌ (28)
И кад он виде да је његова кошуља поцепана страга, рече: „То је једно од ваших - женских лукавстава; ваша лукавства су, заиста, велика |
يُوسُفُ أَعْرِضْ عَنْ هَٰذَا ۚ وَاسْتَغْفِرِي لِذَنبِكِ ۖ إِنَّكِ كُنتِ مِنَ الْخَاطِئِينَ (29)
Ти, Јосифе, заборави и не спомињи ово. А ти тражи опроштење за свој грех; ти си, уистину, била једна од грешница!“ |
۞ وَقَالَ نِسْوَةٌ فِي الْمَدِينَةِ امْرَأَتُ الْعَزِيزِ تُرَاوِدُ فَتَاهَا عَن نَّفْسِهِ ۖ قَدْ شَغَفَهَا حُبًّا ۖ إِنَّا لَنَرَاهَا فِي ضَلَالٍ مُّبِينٍ (30)
И жене у граду почеше да причају: „Управникова жена заводи младића, свог слугу, у њега се лудо заљубила! Ми мислимо да је она у очигледној заблуди.“ |
فَلَمَّا سَمِعَتْ بِمَكْرِهِنَّ أَرْسَلَتْ إِلَيْهِنَّ وَأَعْتَدَتْ لَهُنَّ مُتَّكَأً وَآتَتْ كُلَّ وَاحِدَةٍ مِّنْهُنَّ سِكِّينًا وَقَالَتِ اخْرُجْ عَلَيْهِنَّ ۖ فَلَمَّا رَأَيْنَهُ أَكْبَرْنَهُ وَقَطَّعْنَ أَيْدِيَهُنَّ وَقُلْنَ حَاشَ لِلَّهِ مَا هَٰذَا بَشَرًا إِنْ هَٰذَا إِلَّا مَلَكٌ كَرِيمٌ (31)
И кад је она чула за њихова оговарања, посла по њих, па им припреми наслоне, дала је свакој од њих по нож и рече: „Изађи пред њих!“ А кад га оне угледаше, његова лепота их занесе и по рукама својим се порезаше: „Сачувај Аллаху!“ Ускликнуше, „ово није човек, ово је племенити анђео!“ |
قَالَتْ فَذَٰلِكُنَّ الَّذِي لُمْتُنَّنِي فِيهِ ۖ وَلَقَدْ رَاوَدتُّهُ عَن نَّفْسِهِ فَاسْتَعْصَمَ ۖ وَلَئِن لَّمْ يَفْعَلْ مَا آمُرُهُ لَيُسْجَنَنَّ وَلَيَكُونًا مِّنَ الصَّاغِرِينَ (32)
„Е, то вам је онај због кога сте ме критиковале“, рече она. „Истина је да сам га заводила, али се он сачувао. Ако не учини оно што од њега тражим, сигурно ће да заврши у затвору и биће међу пониженим.“ |
قَالَ رَبِّ السِّجْنُ أَحَبُّ إِلَيَّ مِمَّا يَدْعُونَنِي إِلَيْهِ ۖ وَإِلَّا تَصْرِفْ عَنِّي كَيْدَهُنَّ أَصْبُ إِلَيْهِنَّ وَأَكُن مِّنَ الْجَاهِلِينَ (33)
„Мој Господару“, рече он, „дража ми је тамница од овога на шта ме оне навраћају! И ако Ти не одвратиш од мене њихова лукавства, ја могу према њима да осетим наклоност и да постанем један од лакомислених.“ |
فَاسْتَجَابَ لَهُ رَبُّهُ فَصَرَفَ عَنْهُ كَيْدَهُنَّ ۚ إِنَّهُ هُوَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ (34)
И Господар његов му услиша молбу и спаси га њиховог лукавства; Он, уистину, све чује и све зна |
ثُمَّ بَدَا لَهُم مِّن بَعْدِ مَا رَأَوُا الْآيَاتِ لَيَسْجُنُنَّهُ حَتَّىٰ حِينٍ (35)
После им на памет паде, иако су се били уверили да је недужан, да га за неко време баце у тамницу |
وَدَخَلَ مَعَهُ السِّجْنَ فَتَيَانِ ۖ قَالَ أَحَدُهُمَا إِنِّي أَرَانِي أَعْصِرُ خَمْرًا ۖ وَقَالَ الْآخَرُ إِنِّي أَرَانِي أَحْمِلُ فَوْقَ رَأْسِي خُبْزًا تَأْكُلُ الطَّيْرُ مِنْهُ ۖ نَبِّئْنَا بِتَأْوِيلِهِ ۖ إِنَّا نَرَاكَ مِنَ الْمُحْسِنِينَ (36)
Са њим су у тамницу ушла још два момка. „Ја сам сањао да цедим вино“, рече један од њих. „А ја, опет“, рече други, „како на глави носим хлеб који птице кљују. Протумачи нам то, јер видимо да си, заиста, један од доброчинитеља.“ |
قَالَ لَا يَأْتِيكُمَا طَعَامٌ تُرْزَقَانِهِ إِلَّا نَبَّأْتُكُمَا بِتَأْوِيلِهِ قَبْلَ أَن يَأْتِيَكُمَا ۚ ذَٰلِكُمَا مِمَّا عَلَّمَنِي رَبِّي ۚ إِنِّي تَرَكْتُ مِلَّةَ قَوْمٍ لَّا يُؤْمِنُونَ بِاللَّهِ وَهُم بِالْآخِرَةِ هُمْ كَافِرُونَ (37)
Ништа од онога што једете неће да вам буде донесено, а да вас ја не обавестим о томе детаљно пре него што вам буде донесено“, рече Јосиф. „То је само део онога чему ме је научио мој Господар, ја се клоним вере народа који у Аллаха не верује и који Будући свет негира |
وَاتَّبَعْتُ مِلَّةَ آبَائِي إِبْرَاهِيمَ وَإِسْحَاقَ وَيَعْقُوبَ ۚ مَا كَانَ لَنَا أَن نُّشْرِكَ بِاللَّهِ مِن شَيْءٍ ۚ ذَٰلِكَ مِن فَضْلِ اللَّهِ عَلَيْنَا وَعَلَى النَّاسِ وَلَٰكِنَّ أَكْثَرَ النَّاسِ لَا يَشْكُرُونَ (38)
и следим веру својих предака, Аврама и Исака и Јакова; није на нама да поред Аллаха било шта обожавамо. То је из Аллахове дарежљивости према нама и осталим људима, али већина људи не захваљује.“ |
يَا صَاحِبَيِ السِّجْنِ أَأَرْبَابٌ مُّتَفَرِّقُونَ خَيْرٌ أَمِ اللَّهُ الْوَاحِدُ الْقَهَّارُ (39)
„О моји другови у тамници, да ли су разноразна божанства боља или Аллах, Једини и Свемоћни |
مَا تَعْبُدُونَ مِن دُونِهِ إِلَّا أَسْمَاءً سَمَّيْتُمُوهَا أَنتُمْ وَآبَاؤُكُم مَّا أَنزَلَ اللَّهُ بِهَا مِن سُلْطَانٍ ۚ إِنِ الْحُكْمُ إِلَّا لِلَّهِ ۚ أَمَرَ أَلَّا تَعْبُدُوا إِلَّا إِيَّاهُ ۚ ذَٰلِكَ الدِّينُ الْقَيِّمُ وَلَٰكِنَّ أَكْثَرَ النَّاسِ لَا يَعْلَمُونَ (40)
Они које, мимо Њега, обожавате - само су имена којима сте их насловили ви и ваши преци - Аллах о њима није објавио никакав доказ. Суд припада једино Аллаху, а Он је наредио да само Њега обожавате. То је једино права вера, али већина људи не зна |
يَا صَاحِبَيِ السِّجْنِ أَمَّا أَحَدُكُمَا فَيَسْقِي رَبَّهُ خَمْرًا ۖ وَأَمَّا الْآخَرُ فَيُصْلَبُ فَتَأْكُلُ الطَّيْرُ مِن رَّأْسِهِ ۚ قُضِيَ الْأَمْرُ الَّذِي فِيهِ تَسْتَفْتِيَانِ (41)
О моји другови у тамници, један ће од вас свога господара вином да поји, а други ће да буде разапет, па ће птице главу да му кљују. Оно што сте питали већ је одређено!“ |
وَقَالَ لِلَّذِي ظَنَّ أَنَّهُ نَاجٍ مِّنْهُمَا اذْكُرْنِي عِندَ رَبِّكَ فَأَنسَاهُ الشَّيْطَانُ ذِكْرَ رَبِّهِ فَلَبِثَ فِي السِّجْنِ بِضْعَ سِنِينَ (42)
А ономе од њих двојице за којег је знао да ће да буде спашен рече: „Спомени ме своме господару!“ Али ђаво учини па он заборави да га спомене своме господару, и Јосиф остаде у тамници неколико година |
وَقَالَ الْمَلِكُ إِنِّي أَرَىٰ سَبْعَ بَقَرَاتٍ سِمَانٍ يَأْكُلُهُنَّ سَبْعٌ عِجَافٌ وَسَبْعَ سُنبُلَاتٍ خُضْرٍ وَأُخَرَ يَابِسَاتٍ ۖ يَا أَيُّهَا الْمَلَأُ أَفْتُونِي فِي رُؤْيَايَ إِن كُنتُمْ لِلرُّؤْيَا تَعْبُرُونَ (43)
И владар рече: „Сањао сам како седам мршавих крава поједе седам дебелих, и сањао сам седам класова зелених и седам других, сасушених. О великани, протумачите ми мој сан, ако знате да тумачите снове?“ |
قَالُوا أَضْغَاثُ أَحْلَامٍ ۖ وَمَا نَحْنُ بِتَأْوِيلِ الْأَحْلَامِ بِعَالِمِينَ (44)
„Збрканих ли снова!“ Рекоше они, „ми снове не знамо да тумачимо.“ |
وَقَالَ الَّذِي نَجَا مِنْهُمَا وَادَّكَرَ بَعْدَ أُمَّةٍ أَنَا أُنَبِّئُكُم بِتَأْوِيلِهِ فَأَرْسِلُونِ (45)
И тада један од оне двојице који се спасио, који се после толико времена сетио, рече: „Ја ћу да вам протумачим сан, само ме пошаљите!“ |
يُوسُفُ أَيُّهَا الصِّدِّيقُ أَفْتِنَا فِي سَبْعِ بَقَرَاتٍ سِمَانٍ يَأْكُلُهُنَّ سَبْعٌ عِجَافٌ وَسَبْعِ سُنبُلَاتٍ خُضْرٍ وَأُخَرَ يَابِسَاتٍ لَّعَلِّي أَرْجِعُ إِلَى النَّاسِ لَعَلَّهُمْ يَعْلَمُونَ (46)
“Јосифе, о ти који си увек искрен, протумачи нам шта значи: седам мршавих крава поједе седам дебелих; и седам класова зелених и седам других сасушених - па да се вратим људима, да би они сазнали.“ |
قَالَ تَزْرَعُونَ سَبْعَ سِنِينَ دَأَبًا فَمَا حَصَدتُّمْ فَذَرُوهُ فِي سُنبُلِهِ إِلَّا قَلِيلًا مِّمَّا تَأْكُلُونَ (47)
„Сејаћете седам година узастопно“, рече, „па оно што пожањете у класу оставите, осим оно мало што ћете да једете |
ثُمَّ يَأْتِي مِن بَعْدِ ذَٰلِكَ سَبْعٌ شِدَادٌ يَأْكُلْنَ مَا قَدَّمْتُمْ لَهُنَّ إِلَّا قَلِيلًا مِّمَّا تُحْصِنُونَ (48)
Затим ће после да дође седам тешких које ће да поједу оно што сте за њих припремили, остаће једино оно мало што ћете за сетву да сачувате |
ثُمَّ يَأْتِي مِن بَعْدِ ذَٰلِكَ عَامٌ فِيهِ يُغَاثُ النَّاسُ وَفِيهِ يَعْصِرُونَ (49)
Затим, после тога, ће да дође година у којој ће људима кише у обиљу да буде и у којој ће да цеде.“ |
وَقَالَ الْمَلِكُ ائْتُونِي بِهِ ۖ فَلَمَّا جَاءَهُ الرَّسُولُ قَالَ ارْجِعْ إِلَىٰ رَبِّكَ فَاسْأَلْهُ مَا بَالُ النِّسْوَةِ اللَّاتِي قَطَّعْنَ أَيْدِيَهُنَّ ۚ إِنَّ رَبِّي بِكَيْدِهِنَّ عَلِيمٌ (50)
И владар рече: „Доведите ми га!“ И кад Јосифу дође изасланик, он рече: „Врати се своме господару и упитај га: 'Шта је са оним женама које су своје руке порезале? Мој Господар добро зна њихове сплетке!'“ |
قَالَ مَا خَطْبُكُنَّ إِذْ رَاوَدتُّنَّ يُوسُفَ عَن نَّفْسِهِ ۚ قُلْنَ حَاشَ لِلَّهِ مَا عَلِمْنَا عَلَيْهِ مِن سُوءٍ ۚ قَالَتِ امْرَأَتُ الْعَزِيزِ الْآنَ حَصْحَصَ الْحَقُّ أَنَا رَاوَدتُّهُ عَن نَّفْسِهِ وَإِنَّهُ لَمِنَ الصَّادِقِينَ (51)
„Шта је са вама било кад сте Јосифа заводиле?“ Упита владар. „Сачувај Аллаху!“ Рекоше оне, „ми о њему ништа ружно не знамо!“ „Сад ће истина да изађе на видело“, рече управникова жена, „ја сам га заводила, а он је, заиста, један од искрених |
ذَٰلِكَ لِيَعْلَمَ أَنِّي لَمْ أَخُنْهُ بِالْغَيْبِ وَأَنَّ اللَّهَ لَا يَهْدِي كَيْدَ الْخَائِنِينَ (52)
То је зато да зна да га ја нисам преварила и да Аллах неће дати да се остваре сплетке издајника |
۞ وَمَا أُبَرِّئُ نَفْسِي ۚ إِنَّ النَّفْسَ لَأَمَّارَةٌ بِالسُّوءِ إِلَّا مَا رَحِمَ رَبِّي ۚ إِنَّ رَبِّي غَفُورٌ رَّحِيمٌ (53)
Ја не правдам себе, душа је заиста склона злу, осим оне којој се мој Господар смилује. Мој Господар, заиста, опрашта грехе и милостив је.“ |
وَقَالَ الْمَلِكُ ائْتُونِي بِهِ أَسْتَخْلِصْهُ لِنَفْسِي ۖ فَلَمَّا كَلَّمَهُ قَالَ إِنَّكَ الْيَوْمَ لَدَيْنَا مَكِينٌ أَمِينٌ (54)
И владар рече: „Доведите ми га, узећу га у своју свиту“, и пошто поразговара са њим, рече: „Ти ћеш од данас код нас да будеш утицајан и од поверења.“ |
قَالَ اجْعَلْنِي عَلَىٰ خَزَائِنِ الْأَرْضِ ۖ إِنِّي حَفِيظٌ عَلِيمٌ (55)
„Постави ме“, рече, „да водим бригу о залихама у земљи, ја заиста знам да чувам и имам знање.“ |
وَكَذَٰلِكَ مَكَّنَّا لِيُوسُفَ فِي الْأَرْضِ يَتَبَوَّأُ مِنْهَا حَيْثُ يَشَاءُ ۚ نُصِيبُ بِرَحْمَتِنَا مَن نَّشَاءُ ۖ وَلَا نُضِيعُ أَجْرَ الْمُحْسِنِينَ (56)
И тако смо Ми Јосифу дали власт у земљи; боравио је где је хтео; своју милост Ми дајемо ономе коме хоћемо и не дозвољавамо да пропадне награда онима који чине добра дела |
وَلَأَجْرُ الْآخِرَةِ خَيْرٌ لِّلَّذِينَ آمَنُوا وَكَانُوا يَتَّقُونَ (57)
А награда на оном свету је боља за оне који верују и који се боје Аллаха и греха клоне |
وَجَاءَ إِخْوَةُ يُوسُفَ فَدَخَلُوا عَلَيْهِ فَعَرَفَهُمْ وَهُمْ لَهُ مُنكِرُونَ (58)
И дођоше браћа Јосифова и уђоше код њега, па их он познаде, а они њега не познадоше |
وَلَمَّا جَهَّزَهُم بِجَهَازِهِمْ قَالَ ائْتُونِي بِأَخٍ لَّكُم مِّنْ أَبِيكُمْ ۚ أَلَا تَرَوْنَ أَنِّي أُوفِي الْكَيْلَ وَأَنَا خَيْرُ الْمُنزِلِينَ (59)
И кад их подмири намирницама и товаре им припреми, рече: „Доведите ми свога брата по оцу, зар не видите да пуну меру дајем и да најбоље угошћујем |
فَإِن لَّمْ تَأْتُونِي بِهِ فَلَا كَيْلَ لَكُمْ عِندِي وَلَا تَقْرَبُونِ (60)
Ако ми га не доведете, нећете више од мене да добијете меру са намирницама и не приближавајте ми се!“ |
قَالُوا سَنُرَاوِدُ عَنْهُ أَبَاهُ وَإِنَّا لَفَاعِلُونَ (61)
„Побринућемо се да га некако измамимо од његовог оца, заиста ћемо тако да поступимо“, рекоше они |
وَقَالَ لِفِتْيَانِهِ اجْعَلُوا بِضَاعَتَهُمْ فِي رِحَالِهِمْ لَعَلَّهُمْ يَعْرِفُونَهَا إِذَا انقَلَبُوا إِلَىٰ أَهْلِهِمْ لَعَلَّهُمْ يَرْجِعُونَ (62)
А Јосиф рече момцима својим: „Ставите њихове ствари за које су купили намирнице у њихове товаре, они ће, кад се својима врате, да их препознају и опет ће да се врате |
فَلَمَّا رَجَعُوا إِلَىٰ أَبِيهِمْ قَالُوا يَا أَبَانَا مُنِعَ مِنَّا الْكَيْلُ فَأَرْسِلْ مَعَنَا أَخَانَا نَكْتَلْ وَإِنَّا لَهُ لَحَافِظُونَ (63)
И пошто се вратише своме оцу, рекоше: „О оче наш, бићемо ускраћени за меру са намирницама. Зато пошаљи са нама брата нашег да бисмо добили меру са намирницама, а ми ћемо, заиста, да га чувамо.“ |
قَالَ هَلْ آمَنُكُمْ عَلَيْهِ إِلَّا كَمَا أَمِنتُكُمْ عَلَىٰ أَخِيهِ مِن قَبْلُ ۖ فَاللَّهُ خَيْرٌ حَافِظًا ۖ وَهُوَ أَرْحَمُ الرَّاحِمِينَ (64)
„Зар да вам га поверим као што сам пре поверио његовог брата?“ Рече он. „Али, Аллах је Чувар најбољи и Он је Најмилостивији!“ |
وَلَمَّا فَتَحُوا مَتَاعَهُمْ وَجَدُوا بِضَاعَتَهُمْ رُدَّتْ إِلَيْهِمْ ۖ قَالُوا يَا أَبَانَا مَا نَبْغِي ۖ هَٰذِهِ بِضَاعَتُنَا رُدَّتْ إِلَيْنَا ۖ وَنَمِيرُ أَهْلَنَا وَنَحْفَظُ أَخَانَا وَنَزْدَادُ كَيْلَ بَعِيرٍ ۖ ذَٰلِكَ كَيْلٌ يَسِيرٌ (65)
А када отворише своје товаре, нађоше да су им враћене њихове ствари, и рекоше: „О оче наш, шта можемо више да пожелимо? Ево, враћене су нам наше ствари, и нашу породицу ћемо храном да намиримо, и нашег брата ћемо да чувамо, а добићемо и додатни товар који камила може да понесе; то је за њега незнатан износ.“ |
قَالَ لَنْ أُرْسِلَهُ مَعَكُمْ حَتَّىٰ تُؤْتُونِ مَوْثِقًا مِّنَ اللَّهِ لَتَأْتُنَّنِي بِهِ إِلَّا أَن يُحَاطَ بِكُمْ ۖ فَلَمَّا آتَوْهُ مَوْثِقَهُمْ قَالَ اللَّهُ عَلَىٰ مَا نَقُولُ وَكِيلٌ (66)
„Ја нећу са вама да га пошаљем“, рече, „док се чврсто Аллахом не закунете да ћете заиста да ми га вратите, осим ако онемогућени будете.“ И пошто му се они заклеше, он рече: „Аллах је јамац за оно што смо казали!“ |
وَقَالَ يَا بَنِيَّ لَا تَدْخُلُوا مِن بَابٍ وَاحِدٍ وَادْخُلُوا مِنْ أَبْوَابٍ مُّتَفَرِّقَةٍ ۖ وَمَا أُغْنِي عَنكُم مِّنَ اللَّهِ مِن شَيْءٍ ۖ إِنِ الْحُكْمُ إِلَّا لِلَّهِ ۖ عَلَيْهِ تَوَكَّلْتُ ۖ وَعَلَيْهِ فَلْيَتَوَكَّلِ الْمُتَوَكِّلُونَ (67)
И рече: „О моји синови, не улазите на једну капију, већ на разне капије, а ја не могу да вас спасим од онога што вам Аллах одреди; власт припада једино Њему, ја се у Њега уздам, и нека се само у Њега уздају они који се уздају!“ |
وَلَمَّا دَخَلُوا مِنْ حَيْثُ أَمَرَهُمْ أَبُوهُم مَّا كَانَ يُغْنِي عَنْهُم مِّنَ اللَّهِ مِن شَيْءٍ إِلَّا حَاجَةً فِي نَفْسِ يَعْقُوبَ قَضَاهَا ۚ وَإِنَّهُ لَذُو عِلْمٍ لِّمَا عَلَّمْنَاهُ وَلَٰكِنَّ أَكْثَرَ النَّاسِ لَا يَعْلَمُونَ (68)
И кад уђоше онако како им је наредио њихов отац, то им нимало није помогло да буду поштеђени онога што им је Аллах био одредио, једино се остварила жеља Јаковљева, коју је извршио, а он је, уистину, имао знање, зато што смо га Ми научили, али већина људи не зна |
وَلَمَّا دَخَلُوا عَلَىٰ يُوسُفَ آوَىٰ إِلَيْهِ أَخَاهُ ۖ قَالَ إِنِّي أَنَا أَخُوكَ فَلَا تَبْتَئِسْ بِمَا كَانُوا يَعْمَلُونَ (69)
И кад дођоше код Јосифа, он приви на груди свога брата и рече: „Ја сам, заиста, твој брат и не жалости се због оног што су они чинили.“ |
فَلَمَّا جَهَّزَهُم بِجَهَازِهِمْ جَعَلَ السِّقَايَةَ فِي رَحْلِ أَخِيهِ ثُمَّ أَذَّنَ مُؤَذِّنٌ أَيَّتُهَا الْعِيرُ إِنَّكُمْ لَسَارِقُونَ (70)
И пошто их намири потребном храном, стави пехар у товар свога брата, а после један гласник поче да узвикује: „О каравано, ви сте, заиста, крадљивци!“ |
قَالُوا وَأَقْبَلُوا عَلَيْهِم مَّاذَا تَفْقِدُونَ (71)
Они им приђоше и упиташе: „Шта сте то изгубили?“ |
قَالُوا نَفْقِدُ صُوَاعَ الْمَلِكِ وَلِمَن جَاءَ بِهِ حِمْلُ بَعِيرٍ وَأَنَا بِهِ زَعِيمٌ (72)
„Изгубили смо владареву посуду“, одговорише. „Ко је донесе, добиће товар хране који камила може да понесе. Ја за то гарантујем.“ |
قَالُوا تَاللَّهِ لَقَدْ عَلِمْتُم مَّا جِئْنَا لِنُفْسِدَ فِي الْأَرْضِ وَمَا كُنَّا سَارِقِينَ (73)
„Аллаха нам“, рекоше они, „ви знате да ми нисмо дошли да чинимо неред у земљи, и ми нисмо крадљивци.“ |
قَالُوا فَمَا جَزَاؤُهُ إِن كُنتُمْ كَاذِبِينَ (74)
„А каква је казна за таквог ако будете лагали?“ Упиташе |
قَالُوا جَزَاؤُهُ مَن وُجِدَ فِي رَحْلِهِ فَهُوَ جَزَاؤُهُ ۚ كَذَٰلِكَ نَجْزِي الظَّالِمِينَ (75)
„Казна за оног у чијем се товару то нађе – јесте сам он“, одговорише браћа. „Ето тако ми кажњавамо насилнике.“ |
فَبَدَأَ بِأَوْعِيَتِهِمْ قَبْلَ وِعَاءِ أَخِيهِ ثُمَّ اسْتَخْرَجَهَا مِن وِعَاءِ أَخِيهِ ۚ كَذَٰلِكَ كِدْنَا لِيُوسُفَ ۖ مَا كَانَ لِيَأْخُذَ أَخَاهُ فِي دِينِ الْمَلِكِ إِلَّا أَن يَشَاءَ اللَّهُ ۚ نَرْفَعُ دَرَجَاتٍ مَّن نَّشَاءُ ۗ وَفَوْقَ كُلِّ ذِي عِلْمٍ عَلِيمٌ (76)
И он поче са њиховим врећама, пре вреће свога брата, а онда извади пехар из вреће свога брата. Тако смо, ето, у Јосифову корист варку направили. Он, по владаревом закону, није могао да узме као роба свога брата, осим ако то Аллах жели. Ми уздижемо на веће положаје онога кога хоћемо. Све знанији од знанијег има, а Свезнајући је изнад сваког |
۞ قَالُوا إِن يَسْرِقْ فَقَدْ سَرَقَ أَخٌ لَّهُ مِن قَبْلُ ۚ فَأَسَرَّهَا يُوسُفُ فِي نَفْسِهِ وَلَمْ يُبْدِهَا لَهُمْ ۚ قَالَ أَنتُمْ شَرٌّ مَّكَانًا ۖ وَاللَّهُ أَعْلَمُ بِمَا تَصِفُونَ (77)
„Ако је он украо“, рекоше они, „па и пре је брат његов крао!“ И Јосиф то у себи затаји и то им не откри. „Ви сте у горем положају“, помисли у себи, „Аллах најбоље зна оно што ви спомињете.“ |
قَالُوا يَا أَيُّهَا الْعَزِيزُ إِنَّ لَهُ أَبًا شَيْخًا كَبِيرًا فَخُذْ أَحَدَنَا مَكَانَهُ ۖ إِنَّا نَرَاكَ مِنَ الْمُحْسِنِينَ (78)
„О великану“, рекоше они, „он има врло старог оца, па узми једног од нас уместо њега! Ми уистину видимо да си доброчинитељ.“ |
قَالَ مَعَاذَ اللَّهِ أَن نَّأْخُذَ إِلَّا مَن وَجَدْنَا مَتَاعَنَا عِندَهُ إِنَّا إِذًا لَّظَالِمُونَ (79)
„Сачувај Аллаху“, рече, „да узмемо неког другог до оног код кога смо нашли оно што је наше! Тада бисмо заиста били неправедници!“ |
فَلَمَّا اسْتَيْأَسُوا مِنْهُ خَلَصُوا نَجِيًّا ۖ قَالَ كَبِيرُهُمْ أَلَمْ تَعْلَمُوا أَنَّ أَبَاكُمْ قَدْ أَخَذَ عَلَيْكُم مَّوْثِقًا مِّنَ اللَّهِ وَمِن قَبْلُ مَا فَرَّطتُمْ فِي يُوسُفَ ۖ فَلَنْ أَبْرَحَ الْأَرْضَ حَتَّىٰ يَأْذَنَ لِي أَبِي أَوْ يَحْكُمَ اللَّهُ لِي ۖ وَهُوَ خَيْرُ الْحَاكِمِينَ (80)
И пошто у њему изгубише сваку наду да ће брата да спасе, одвојише се са стране да се посаветују. „Зар не знате“, рече најстарији међу њима, „да сте се заклели Аллахом своме оцу, а и да сте пре тога у вези са Јосифом учинили пропуст?! Нећу да напустим ову земљу док ми то мој отац не дозволи или док Аллах у моју корист не пресуди, а Он је Судија најбољи.“ |
ارْجِعُوا إِلَىٰ أَبِيكُمْ فَقُولُوا يَا أَبَانَا إِنَّ ابْنَكَ سَرَقَ وَمَا شَهِدْنَا إِلَّا بِمَا عَلِمْنَا وَمَا كُنَّا لِلْغَيْبِ حَافِظِينَ (81)
„Вратите се свом оцу па реците: 'О оче наш, твој син је украо; ми тврдимо само оно што смо видели, а ми нисмо могли да знамо непознато.'“ |
وَاسْأَلِ الْقَرْيَةَ الَّتِي كُنَّا فِيهَا وَالْعِيرَ الَّتِي أَقْبَلْنَا فِيهَا ۖ وَإِنَّا لَصَادِقُونَ (82)
Питај насеље у којем смо боравили и каравану са којом смо дошли. Ми, заиста, говоримо истину |
قَالَ بَلْ سَوَّلَتْ لَكُمْ أَنفُسُكُمْ أَمْرًا ۖ فَصَبْرٌ جَمِيلٌ ۖ عَسَى اللَّهُ أَن يَأْتِيَنِي بِهِمْ جَمِيعًا ۚ إِنَّهُ هُوَ الْعَلِيمُ الْحَكِيمُ (83)
„Није тако“, рече Јаков, „у вашим душама је поникла зла мисао, а лепо је стрпити се. Надам се да ће Аллах све да ми их врати; уистину је Он Свезнајући и Мудри.“ |
وَتَوَلَّىٰ عَنْهُمْ وَقَالَ يَا أَسَفَىٰ عَلَىٰ يُوسُفَ وَابْيَضَّتْ عَيْنَاهُ مِنَ الْحُزْنِ فَهُوَ كَظِيمٌ (84)
И окрену се од њих и рече: „О Јосифе, туго моја!“ И очи му побелеше од јада, био је врло потиштен |
قَالُوا تَاللَّهِ تَفْتَأُ تَذْكُرُ يُوسُفَ حَتَّىٰ تَكُونَ حَرَضًا أَوْ تَكُونَ مِنَ الْهَالِكِينَ (85)
„Аллаха нам“, рекоше они, „ти толико спомињеш Јосифа да ћеш тешко да оболиш или умреш!“ |
قَالَ إِنَّمَا أَشْكُو بَثِّي وَحُزْنِي إِلَى اللَّهِ وَأَعْلَمُ مِنَ اللَّهِ مَا لَا تَعْلَمُونَ (86)
„Ја своју тугу и свој јад износим само Аллаху, а Аллах ми је дао да знам оно што ви не знате“, рече он |
يَا بَنِيَّ اذْهَبُوا فَتَحَسَّسُوا مِن يُوسُفَ وَأَخِيهِ وَلَا تَيْأَسُوا مِن رَّوْحِ اللَّهِ ۖ إِنَّهُ لَا يَيْأَسُ مِن رَّوْحِ اللَّهِ إِلَّا الْقَوْمُ الْكَافِرُونَ (87)
„О синови моји, идите и распитајте се за Јосифа и његовог брата, и не губите наду у Аллахову милост; заиста, наду у Аллахову милост губе само људи који су неверници.“ |
فَلَمَّا دَخَلُوا عَلَيْهِ قَالُوا يَا أَيُّهَا الْعَزِيزُ مَسَّنَا وَأَهْلَنَا الضُّرُّ وَجِئْنَا بِبِضَاعَةٍ مُّزْجَاةٍ فَأَوْفِ لَنَا الْكَيْلَ وَتَصَدَّقْ عَلَيْنَا ۖ إِنَّ اللَّهَ يَجْزِي الْمُتَصَدِّقِينَ (88)
И кад они уђоше код њега, рекоше: „О великану, и нас и нашу породицу притисла је невоља; донели смо мало вредне ствари, али ти нам дај пуну меру и удели нам милостињу, јер Аллах, заиста, награђује оне који удељују милостињу.“ |
قَالَ هَلْ عَلِمْتُم مَّا فَعَلْتُم بِيُوسُفَ وَأَخِيهِ إِذْ أَنتُمْ جَاهِلُونَ (89)
„А знате ли“, упита он, „шта сте урадили са Јосифом и његовим братом када сте били лакомислени?“ |
قَالُوا أَإِنَّكَ لَأَنتَ يُوسُفُ ۖ قَالَ أَنَا يُوسُفُ وَهَٰذَا أَخِي ۖ قَدْ مَنَّ اللَّهُ عَلَيْنَا ۖ إِنَّهُ مَن يَتَّقِ وَيَصْبِرْ فَإِنَّ اللَّهَ لَا يُضِيعُ أَجْرَ الْمُحْسِنِينَ (90)
„А да ти ниси, уистину, Јосиф?“ Повикаше они. „Да, ја сам Јосиф, а ово је мој брат, Аллах нам је даровао милост; а ко год буде био богобојазан и стрпљив - па, Аллах, уистину, неће да допусти да пропадне награда онима који чине добра дела.“ |
قَالُوا تَاللَّهِ لَقَدْ آثَرَكَ اللَّهُ عَلَيْنَا وَإِن كُنَّا لَخَاطِئِينَ (91)
„Аллаха нам“, рекоше они, „Аллах ти је над нама дао предност, ми смо, заиста, грешили!“ |
قَالَ لَا تَثْرِيبَ عَلَيْكُمُ الْيَوْمَ ۖ يَغْفِرُ اللَّهُ لَكُمْ ۖ وَهُوَ أَرْحَمُ الرَّاحِمِينَ (92)
Данас вам неће бити укора", рече, "Аллах ће вам опростити, Он је најмилостивији |
اذْهَبُوا بِقَمِيصِي هَٰذَا فَأَلْقُوهُ عَلَىٰ وَجْهِ أَبِي يَأْتِ بَصِيرًا وَأْتُونِي بِأَهْلِكُمْ أَجْمَعِينَ (93)
„Понесите ову моју кошуљу и баците је на лице мога оца; он ће прогледати; и сву своју породицу ми доведите!“ |
وَلَمَّا فَصَلَتِ الْعِيرُ قَالَ أَبُوهُمْ إِنِّي لَأَجِدُ رِيحَ يُوسُفَ ۖ لَوْلَا أَن تُفَنِّدُونِ (94)
И кад каравана напусти Мисир, њихов отац рече: „Ја заиста осећам Јосифов мирис, иако ви то поричете.“ |
قَالُوا تَاللَّهِ إِنَّكَ لَفِي ضَلَالِكَ الْقَدِيمِ (95)
„Аллаха нам“, рекоше они, „ти си заиста још увек у претходној обмањености.“ |
فَلَمَّا أَن جَاءَ الْبَشِيرُ أَلْقَاهُ عَلَىٰ وَجْهِهِ فَارْتَدَّ بَصِيرًا ۖ قَالَ أَلَمْ أَقُل لَّكُمْ إِنِّي أَعْلَمُ مِنَ اللَّهِ مَا لَا تَعْلَمُونَ (96)
А кад гласник дође са радосном вешћу, он стави кошуљу на његово лице и он прогледа. „Зар вам не рекох“, рече, „да ја знам од Аллаха оно што ви не знате.“ |
قَالُوا يَا أَبَانَا اسْتَغْفِرْ لَنَا ذُنُوبَنَا إِنَّا كُنَّا خَاطِئِينَ (97)
„О оче наш“, рекоше они, „замоли за опрост наших греха, ми смо, заиста, грешили.“ |
قَالَ سَوْفَ أَسْتَغْفِرُ لَكُمْ رَبِّي ۖ إِنَّهُ هُوَ الْغَفُورُ الرَّحِيمُ (98)
„Замолићу Господара свога да вам опрости“, одговори он, „јер Он прашта грехе и милостив је.“ |
فَلَمَّا دَخَلُوا عَلَىٰ يُوسُفَ آوَىٰ إِلَيْهِ أَبَوَيْهِ وَقَالَ ادْخُلُوا مِصْرَ إِن شَاءَ اللَّهُ آمِنِينَ (99)
И кад дођоше код Јосифа, он приви своје родитеље на груди и рече: „Настаните се у Мисиру, од свега, ако Аллах да, сигурни!“ |
وَرَفَعَ أَبَوَيْهِ عَلَى الْعَرْشِ وَخَرُّوا لَهُ سُجَّدًا ۖ وَقَالَ يَا أَبَتِ هَٰذَا تَأْوِيلُ رُؤْيَايَ مِن قَبْلُ قَدْ جَعَلَهَا رَبِّي حَقًّا ۖ وَقَدْ أَحْسَنَ بِي إِذْ أَخْرَجَنِي مِنَ السِّجْنِ وَجَاءَ بِكُم مِّنَ الْبَدْوِ مِن بَعْدِ أَن نَّزَغَ الشَّيْطَانُ بَيْنِي وَبَيْنَ إِخْوَتِي ۚ إِنَّ رَبِّي لَطِيفٌ لِّمَا يَشَاءُ ۚ إِنَّهُ هُوَ الْعَلِيمُ الْحَكِيمُ (100)
И он своје родитеље постави на престо и сви му се поклонише, па он рече: „О мој оче, ово је остварење мог некадашњег сна. Мој Господар га је учинио истинитим. Он је био добар према мени кад ме је избавио из тамнице и вас довео из пустиње, након што је ђаво између мене и моје браће посејао раздор. Господар мој је, заиста, благ према ономе коме Он хоће, и Он је, заиста, Свезнајући и Мудри |
۞ رَبِّ قَدْ آتَيْتَنِي مِنَ الْمُلْكِ وَعَلَّمْتَنِي مِن تَأْوِيلِ الْأَحَادِيثِ ۚ فَاطِرَ السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضِ أَنتَ وَلِيِّي فِي الدُّنْيَا وَالْآخِرَةِ ۖ تَوَفَّنِي مُسْلِمًا وَأَلْحِقْنِي بِالصَّالِحِينَ (101)
Господару мој, Ти си ми дао део власти и научио си ме тумачењу снова! О Ти Који си створио небеса и Земљу без претходног примера, Ти си мој Заштитник и на овом свету и на другом; дај да умрем као муслиман и придружи ме честитима!“ |
ذَٰلِكَ مِنْ أَنبَاءِ الْغَيْبِ نُوحِيهِ إِلَيْكَ ۖ وَمَا كُنتَ لَدَيْهِمْ إِذْ أَجْمَعُوا أَمْرَهُمْ وَهُمْ يَمْكُرُونَ (102)
Ето, то су неке вести непознате које објављујемо теби, а ти ниси био са њима када су се они одлучили, и када су сплетке смислили |
وَمَا أَكْثَرُ النَّاسِ وَلَوْ حَرَصْتَ بِمُؤْمِنِينَ (103)
А већина људи, ма колико ти настојао, нису верници |
وَمَا تَسْأَلُهُمْ عَلَيْهِ مِنْ أَجْرٍ ۚ إِنْ هُوَ إِلَّا ذِكْرٌ لِّلْعَالَمِينَ (104)
Ти од њих не тражиш награду за то, то је само опомена свим световима |
وَكَأَيِّن مِّنْ آيَةٍ فِي السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضِ يَمُرُّونَ عَلَيْهَا وَهُمْ عَنْهَا مُعْرِضُونَ (105)
А колико има доказа на небесима и на Земљи поред којих пролазе, и том приликом се од њих окрећу |
وَمَا يُؤْمِنُ أَكْثَرُهُم بِاللَّهِ إِلَّا وَهُم مُّشْرِكُونَ (106)
Већина њих не верује у Бога, осим тако што Му друге у обожавању придружује |
أَفَأَمِنُوا أَن تَأْتِيَهُمْ غَاشِيَةٌ مِّنْ عَذَابِ اللَّهِ أَوْ تَأْتِيَهُمُ السَّاعَةُ بَغْتَةً وَهُمْ لَا يَشْعُرُونَ (107)
Зар могу да буду сигурни да невоља, као Аллахова казна, неће да их стигне или да суђени Час неће да их изненади, а да они то неће ни да примете |
قُلْ هَٰذِهِ سَبِيلِي أَدْعُو إِلَى اللَّهِ ۚ عَلَىٰ بَصِيرَةٍ أَنَا وَمَنِ اتَّبَعَنِي ۖ وَسُبْحَانَ اللَّهِ وَمَا أَنَا مِنَ الْمُشْرِكِينَ (108)
Реци: „Ово је мој пут, ја позивам к Аллаху, имајући јасне доказе, ја, и сваки онај који ме следи, и нека је Узвишен Аллах, ја нисам од оних који друге поред Њега обожавају.“ |
وَمَا أَرْسَلْنَا مِن قَبْلِكَ إِلَّا رِجَالًا نُّوحِي إِلَيْهِم مِّنْ أَهْلِ الْقُرَىٰ ۗ أَفَلَمْ يَسِيرُوا فِي الْأَرْضِ فَيَنظُرُوا كَيْفَ كَانَ عَاقِبَةُ الَّذِينَ مِن قَبْلِهِمْ ۗ وَلَدَارُ الْآخِرَةِ خَيْرٌ لِّلَّذِينَ اتَّقَوْا ۗ أَفَلَا تَعْقِلُونَ (109)
А Ми смо и пре тебе само људе као посланике слали, који су били из насељених места и којима смо објаве достављали. Зашто ови не путују по свету, па да виде како су скончали они пре њих – а онај свет је заиста бољи за богобојазне - зар не разумете |
حَتَّىٰ إِذَا اسْتَيْأَسَ الرُّسُلُ وَظَنُّوا أَنَّهُمْ قَدْ كُذِبُوا جَاءَهُمْ نَصْرُنَا فَنُجِّيَ مَن نَّشَاءُ ۖ وَلَا يُرَدُّ بَأْسُنَا عَنِ الْقَوْمِ الْمُجْرِمِينَ (110)
И кад би посланици готово наду губили и помишљали да ће за лажове да их прогласе, Наша помоћ би им дошла. Спасили бисмо оне које смо Ми хтели, а Наша казна не би мимоишла невернички народ |
لَقَدْ كَانَ فِي قَصَصِهِمْ عِبْرَةٌ لِّأُولِي الْأَلْبَابِ ۗ مَا كَانَ حَدِيثًا يُفْتَرَىٰ وَلَٰكِن تَصْدِيقَ الَّذِي بَيْنَ يَدَيْهِ وَتَفْصِيلَ كُلِّ شَيْءٍ وَهُدًى وَرَحْمَةً لِّقَوْمٍ يُؤْمِنُونَ (111)
У казивању о њима је поука за оне који су разумом обдарени. Кур'ан није измишљен говор, он признаје књиге пре њега објављене, и објашњава све, и упута је и милост народу који верује |
