القرآن باللغة الصربية - سورة الشعراء مترجمة إلى اللغة الصربية، Surah Shuara in Serbian. نوفر ترجمة دقيقة سورة الشعراء باللغة الصربية - Serbian, الآيات 227 - رقم السورة 26 - الصفحة 367.
طسم (1) Та-син-мим |
تِلْكَ آيَاتُ الْكِتَابِ الْمُبِينِ (2) Ово су речи и докази јасне Књиге |
لَعَلَّكَ بَاخِعٌ نَّفْسَكَ أَلَّا يَكُونُوا مُؤْمِنِينَ (3) Зар ћеш себе да упропастиш зато што они неће да поверују |
إِن نَّشَأْ نُنَزِّلْ عَلَيْهِم مِّنَ السَّمَاءِ آيَةً فَظَلَّتْ أَعْنَاقُهُمْ لَهَا خَاضِعِينَ (4) Кад бисмо хтели, Ми бисмо им са неба послали знак пред којим би се они повиновали |
وَمَا يَأْتِيهِم مِّن ذِكْرٍ مِّنَ الرَّحْمَٰنِ مُحْدَثٍ إِلَّا كَانُوا عَنْهُ مُعْرِضِينَ (5) И њима не дође ниједна нова опомена од Свемилосног, а да се од ње не окрену |
فَقَدْ كَذَّبُوا فَسَيَأْتِيهِمْ أَنبَاءُ مَا كَانُوا بِهِ يَسْتَهْزِئُونَ (6) Они поричу – па стићи ће их сигурно последице оног чему се изругују |
أَوَلَمْ يَرَوْا إِلَى الْأَرْضِ كَمْ أَنبَتْنَا فِيهَا مِن كُلِّ زَوْجٍ كَرِيمٍ (7) Зар они не виде како чинимо да из земље ниче разноврсно племенито биље |
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (8) То је заиста доказ, али већина њих не верује |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (9) а твој Господар је, заиста, Силни и Милостиви |
وَإِذْ نَادَىٰ رَبُّكَ مُوسَىٰ أَنِ ائْتِ الْقَوْمَ الظَّالِمِينَ (10) А кад је твој Господар позвао Мојсија: „Иди насилничком народу |
قَوْمَ فِرْعَوْنَ ۚ أَلَا يَتَّقُونَ (11) фараоновом народу, не би ли постали богобојазни“ |
قَالَ رَبِّ إِنِّي أَخَافُ أَن يُكَذِّبُونِ (12) Мојсије рече: „Господару мој, бојим се да ме они у лаж не утерају |
وَيَضِيقُ صَدْرِي وَلَا يَنطَلِقُ لِسَانِي فَأَرْسِلْ إِلَىٰ هَارُونَ (13) И да ми у души не постане тешко и да ми се језик не саплете; па дај посланство и Арону, да ми помогне |
وَلَهُمْ عَلَيَّ ذَنبٌ فَأَخَافُ أَن يَقْتُلُونِ (14) А према њима сам се огрешио, па се плашим да ме не убију.” |
قَالَ كَلَّا ۖ فَاذْهَبَا بِآيَاتِنَا ۖ إِنَّا مَعَكُم مُّسْتَمِعُونَ (15) „Неће!“ Рече Аллах. „Идите обојица са Нашим доказима, Ми ћемо са вама да будемо и слушамо |
فَأْتِيَا فِرْعَوْنَ فَقُولَا إِنَّا رَسُولُ رَبِّ الْعَالَمِينَ (16) Идите фараону и реците: 'Ми смо посланици Господара светова |
أَنْ أَرْسِلْ مَعَنَا بَنِي إِسْرَائِيلَ (17) Допусти да Израиљеви синови пођу са нама!'“ |
قَالَ أَلَمْ نُرَبِّكَ فِينَا وَلِيدًا وَلَبِثْتَ فِينَا مِنْ عُمُرِكَ سِنِينَ (18) Фараон рече: „Зар те међу нама нисмо одгајали док си био дете и зар међу нама ниси провео толике године свога живота |
وَفَعَلْتَ فَعْلَتَكَ الَّتِي فَعَلْتَ وَأَنتَ مِنَ الْكَافِرِينَ (19) И урадио си оно што си урадио и још си незахвалан!“ |
قَالَ فَعَلْتُهَا إِذًا وَأَنَا مِنَ الضَّالِّينَ (20) „Ја сам онда оно урадио а у заблуди сам био“, рече Мојсије |
فَفَرَرْتُ مِنكُمْ لَمَّا خِفْتُكُمْ فَوَهَبَ لِي رَبِّي حُكْمًا وَجَعَلَنِي مِنَ الْمُرْسَلِينَ (21) „а од вас сам побегао зато што сам се вас бојао, па ми је Господар мој мудрост даровао и послаником ме учинио |
وَتِلْكَ نِعْمَةٌ تَمُنُّهَا عَلَيَّ أَنْ عَبَّدتَّ بَنِي إِسْرَائِيلَ (22) А доброчинство које ми пребацујеш - да није то што си Израиљеве синове поробио?“ |
قَالَ فِرْعَوْنُ وَمَا رَبُّ الْعَالَمِينَ (23) „А ко је Господар светова?“ Упита фараон |
قَالَ رَبُّ السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضِ وَمَا بَيْنَهُمَا ۖ إِن كُنتُم مُّوقِنِينَ (24) „Господар небеса и Земље и онога што је између њих, ако чврсто верујете“, одговори он |
قَالَ لِمَنْ حَوْلَهُ أَلَا تَسْتَمِعُونَ (25) „Чујете ли?“ Рече фараон онима око себе |
قَالَ رَبُّكُمْ وَرَبُّ آبَائِكُمُ الْأَوَّلِينَ (26) „Ваш Господар и Господар ваших давних предака“, рекао је Мојсије |
قَالَ إِنَّ رَسُولَكُمُ الَّذِي أُرْسِلَ إِلَيْكُمْ لَمَجْنُونٌ (27) „Посланик који вам је послат, уистину је луд“, рече фараон |
قَالَ رَبُّ الْمَشْرِقِ وَالْمَغْرِبِ وَمَا بَيْنَهُمَا ۖ إِن كُنتُمْ تَعْقِلُونَ (28) „Господар истока и запада и онога што је између њих, ако разумете?“ Рече Мојсије |
قَالَ لَئِنِ اتَّخَذْتَ إِلَٰهًا غَيْرِي لَأَجْعَلَنَّكَ مِنَ الْمَسْجُونِينَ (29) А фараон рече: „Ако будеш признавао као бога некога другог осим мене, сигурно ћу у тамницу да те бацим!“ |
قَالَ أَوَلَوْ جِئْتُكَ بِشَيْءٍ مُّبِينٍ (30) „Зар и онда кад ти будем нешто што је очигледно донео?“ Упита он |
قَالَ فَأْتِ بِهِ إِن كُنتَ مِنَ الصَّادِقِينَ (31) „Па дај га, ако истину говориш!“ Рече фараон |
فَأَلْقَىٰ عَصَاهُ فَإِذَا هِيَ ثُعْبَانٌ مُّبِينٌ (32) И Мојсије баци свој штап, кад он - права змија |
وَنَزَعَ يَدَهُ فَإِذَا هِيَ بَيْضَاءُ لِلنَّاظِرِينَ (33) И руку своју извуче, кад она, онима који су гледали - бела |
قَالَ لِلْمَلَإِ حَوْلَهُ إِنَّ هَٰذَا لَسَاحِرٌ عَلِيمٌ (34) „Овај је, заиста, вешт чаробњак“, рече фараон главешинама око себе |
يُرِيدُ أَن يُخْرِجَكُم مِّنْ أَرْضِكُم بِسِحْرِهِ فَمَاذَا تَأْمُرُونَ (35) „хоће да вас својом чаролијом из ваше земље изведе. Па шта саветујете?“ |
قَالُوا أَرْجِهْ وَأَخَاهُ وَابْعَثْ فِي الْمَدَائِنِ حَاشِرِينَ (36) „Остави њега и његовог брата!“ Рекоше, „а у градове пошаљи да сакупљају |
يَأْتُوكَ بِكُلِّ سَحَّارٍ عَلِيمٍ (37) све веште чаробњаке ће ти довести.“ |
فَجُمِعَ السَّحَرَةُ لِمِيقَاتِ يَوْمٍ مَّعْلُومٍ (38) И сакупише чаробњаке у одређено време и означеног дана |
وَقِيلَ لِلنَّاسِ هَلْ أَنتُم مُّجْتَمِعُونَ (39) а народу би речено: „Хоћете ли да се сакупите |
لَعَلَّنَا نَتَّبِعُ السَّحَرَةَ إِن كَانُوا هُمُ الْغَالِبِينَ (40) да будемо уз чаробњаке, ако они буду победници?“ |
فَلَمَّا جَاءَ السَّحَرَةُ قَالُوا لِفِرْعَوْنَ أَئِنَّ لَنَا لَأَجْرًا إِن كُنَّا نَحْنُ الْغَالِبِينَ (41) А кад стигоше, чаробњаци упиташе фараона: „Да ли ће нама, заиста, да припадне награда ако ми будемо победници?“ |
قَالَ نَعَمْ وَإِنَّكُمْ إِذًا لَّمِنَ الْمُقَرَّبِينَ (42) „Хоћете“, одговори он, „и бићете тада, сигурно, од оних мени блиских.“ |
قَالَ لَهُم مُّوسَىٰ أَلْقُوا مَا أَنتُم مُّلْقُونَ (43) Мојсије им рече: „Баците оно што желите да баците!“ |
فَأَلْقَوْا حِبَالَهُمْ وَعِصِيَّهُمْ وَقَالُوا بِعِزَّةِ فِرْعَوْنَ إِنَّا لَنَحْنُ الْغَالِبُونَ (44) И они побацаше своје конопце и своје штапове и рекоше: „Достојанства нам фараоновог, ми ћемо сигурно да победимо!“ |
فَأَلْقَىٰ مُوسَىٰ عَصَاهُ فَإِذَا هِيَ تَلْقَفُ مَا يَأْفِكُونَ (45) Затим Мојсије баци свој штап, који одедном прогута оно што су они лажно извели |
فَأُلْقِيَ السَّحَرَةُ سَاجِدِينَ (46) Чаробњаци онда ничице падоше |
قَالُوا آمَنَّا بِرَبِّ الْعَالَمِينَ (47) и рекоше: “Ми верујемо у Господара светова |
رَبِّ مُوسَىٰ وَهَارُونَ (48) Мојсијевог и Ароновог Господара.“ |
قَالَ آمَنتُمْ لَهُ قَبْلَ أَنْ آذَنَ لَكُمْ ۖ إِنَّهُ لَكَبِيرُكُمُ الَّذِي عَلَّمَكُمُ السِّحْرَ فَلَسَوْفَ تَعْلَمُونَ ۚ لَأُقَطِّعَنَّ أَيْدِيَكُمْ وَأَرْجُلَكُم مِّنْ خِلَافٍ وَلَأُصَلِّبَنَّكُمْ أَجْمَعِينَ (49) „Зар сте му поверовали пре мог допуштења?!“ Викну фараон, „он је ваш учитељ, он вас је научио чаробњаштву - а ви ћете да запамтите: поодсецаћу вам унакрст руке и ноге и све ћу да вас разапнем!“ |
قَالُوا لَا ضَيْرَ ۖ إِنَّا إِلَىٰ رَبِّنَا مُنقَلِبُونَ (50) „Ништа страшно!“ Рекоше, „ми ћемо своме Господару да се вратимо |
إِنَّا نَطْمَعُ أَن يَغْفِرَ لَنَا رَبُّنَا خَطَايَانَا أَن كُنَّا أَوَّلَ الْمُؤْمِنِينَ (51) Ми се надамо да ће наш Господар да нам опрости грехе зато што смо први верници.“ |
۞ وَأَوْحَيْنَا إِلَىٰ مُوسَىٰ أَنْ أَسْرِ بِعِبَادِي إِنَّكُم مُّتَّبَعُونَ (52) И Ми објависмо Мојсију: „Крени ноћу са Мојим слугама, али бићете гоњени.“ |
فَأَرْسَلَ فِرْعَوْنُ فِي الْمَدَائِنِ حَاشِرِينَ (53) И фараон посла сакупљаче по градовима |
إِنَّ هَٰؤُلَاءِ لَشِرْذِمَةٌ قَلِيلُونَ (54) „Заиста су ови мала скупина |
وَإِنَّهُمْ لَنَا لَغَائِظُونَ (55) и расрдили су нас |
وَإِنَّا لَجَمِيعٌ حَاذِرُونَ (56) а сви смо спремни!“ |
فَأَخْرَجْنَاهُم مِّن جَنَّاتٍ وَعُيُونٍ (57) И Ми их изведосмо из вртова и река |
وَكُنُوزٍ وَمَقَامٍ كَرِيمٍ (58) из ризница и дивних двораца |
كَذَٰلِكَ وَأَوْرَثْنَاهَا بَنِي إِسْرَائِيلَ (59) Ето, тако је било, и Ми смо дали да то наследе Израиљеви синови |
فَأَتْبَعُوهُم مُّشْرِقِينَ (60) и они их, у зори, сустигоше |
فَلَمَّا تَرَاءَى الْجَمْعَانِ قَالَ أَصْحَابُ مُوسَىٰ إِنَّا لَمُدْرَكُونَ (61) па кад једни друге угледаше, Мојсијеви другови повикаше: “Сустиће нас сигурно!” |
قَالَ كَلَّا ۖ إِنَّ مَعِيَ رَبِّي سَيَهْدِينِ (62) “Неће!” Рече он, “Господар мој је са мном, Он ће ми пут показати.” |
فَأَوْحَيْنَا إِلَىٰ مُوسَىٰ أَنِ اضْرِب بِّعَصَاكَ الْبَحْرَ ۖ فَانفَلَقَ فَكَانَ كُلُّ فِرْقٍ كَالطَّوْدِ الْعَظِيمِ (63) И Ми објависмо Мојсију: „Удари штапом својим по мору!“ И оно се растави и свака његова страна је била као велико брдо |
وَأَزْلَفْنَا ثَمَّ الْآخَرِينَ (64) и Ми онда тамо оне друге приближисмо |
وَأَنجَيْنَا مُوسَىٰ وَمَن مَّعَهُ أَجْمَعِينَ (65) Мојсија и све оне који су били са њим спасисмо |
ثُمَّ أَغْرَقْنَا الْآخَرِينَ (66) а оне друге потописмо |
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (67) У томе је, заиста, знак, али већина њих нису били верници |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (68) А, заиста, твој Господар је Силни и Милостиви |
وَاتْلُ عَلَيْهِمْ نَبَأَ إِبْرَاهِيمَ (69) И казуј им вест о Авраму |
إِذْ قَالَ لِأَبِيهِ وَقَوْمِهِ مَا تَعْبُدُونَ (70) кад је свога оца и свој народ упитао: „Шта то ви обожавате?“ |
قَالُوا نَعْبُدُ أَصْنَامًا فَنَظَلُّ لَهَا عَاكِفِينَ (71) Они одговорише: „Обожавамо идоле и по цео дан им се молимо“ |
قَالَ هَلْ يَسْمَعُونَكُمْ إِذْ تَدْعُونَ (72) он рече: „Да ли вас они чују када се молите |
أَوْ يَنفَعُونَكُمْ أَوْ يَضُرُّونَ (73) или, да ли могу да вам користе или нашкоде?“ |
قَالُوا بَلْ وَجَدْنَا آبَاءَنَا كَذَٰلِكَ يَفْعَلُونَ (74) „Не“, одговорише, „али ми смо упамтили наше претке како тако поступају.“ |
قَالَ أَفَرَأَيْتُم مَّا كُنتُمْ تَعْبُدُونَ (75) „А да ли сте размишљали“, упита он, „да су они које обожавате |
أَنتُمْ وَآبَاؤُكُمُ الْأَقْدَمُونَ (76) ви и ваши давни преци |
فَإِنَّهُمْ عَدُوٌّ لِّي إِلَّا رَبَّ الْعَالَمِينَ (77) заиста, моји непријатељи? Али, то није Господар светова |
الَّذِي خَلَقَنِي فَهُوَ يَهْدِينِ (78) Који ме је створио и Он ме на Прави пут упућује |
وَالَّذِي هُوَ يُطْعِمُنِي وَيَسْقِينِ (79) и Који ме храни и поји |
وَإِذَا مَرِضْتُ فَهُوَ يَشْفِينِ (80) и Који ме, кад се разболим, лечи |
وَالَّذِي يُمِيتُنِي ثُمَّ يُحْيِينِ (81) и Који ће живот да ми одузме, и Који ће после да ме оживи |
وَالَّذِي أَطْمَعُ أَن يَغْفِرَ لِي خَطِيئَتِي يَوْمَ الدِّينِ (82) и Који ће ми, надам се, грешке на Судњем дану опростити |
رَبِّ هَبْ لِي حُكْمًا وَأَلْحِقْنِي بِالصَّالِحِينَ (83) Господару мој, подари ми мудрост и придружи ме онима који су добри |
وَاجْعَل لِّي لِسَانَ صِدْقٍ فِي الْآخِرِينَ (84) и учини да ме спомињу по истини и добру они који ће доћи после мене |
وَاجْعَلْنِي مِن وَرَثَةِ جَنَّةِ النَّعِيمِ (85) и учини ме једним од оних којима ћеш рајске благодати даровати |
وَاغْفِرْ لِأَبِي إِنَّهُ كَانَ مِنَ الضَّالِّينَ (86) и мом оцу опрости, заиста је био међу залуталим |
وَلَا تُخْزِنِي يَوْمَ يُبْعَثُونَ (87) и не понизи ме на Дан кад ће људи да буду оживљени |
يَوْمَ لَا يَنفَعُ مَالٌ وَلَا بَنُونَ (88) на Дан кад неће никакво благо, а ни синови од користи бити |
إِلَّا مَنْ أَتَى اللَّهَ بِقَلْبٍ سَلِيمٍ (89) само ће онај који дође Богу чистог срца да буде спашен.“ |
وَأُزْلِفَتِ الْجَنَّةُ لِلْمُتَّقِينَ (90) И Рај ће да се приближи богобојазнима |
وَبُرِّزَتِ الْجَحِيمُ لِلْغَاوِينَ (91) а Пакао да се укаже заблуделима |
وَقِيلَ لَهُمْ أَيْنَ مَا كُنتُمْ تَعْبُدُونَ (92) и рећи ће им се: „Где су они које сте обожавали |
مِن دُونِ اللَّهِ هَلْ يَنصُرُونَكُمْ أَوْ يَنتَصِرُونَ (93) а нисте Аллаха: могу ли они сада да вам помогну, или себи да помогну?“ |
فَكُبْكِبُوا فِيهَا هُمْ وَالْغَاوُونَ (94) Па ће заједно са онима који су их у заблуду довели у Пакао бити бачени |
وَجُنُودُ إِبْلِيسَ أَجْمَعُونَ (95) и Сотонине војске - сви заједно |
قَالُوا وَهُمْ فِيهَا يَخْتَصِمُونَ (96) И они ће, свађајући се у њему, да говоре |
تَاللَّهِ إِن كُنَّا لَفِي ضَلَالٍ مُّبِينٍ (97) „Тако нам Аллаха, били смо, заиста, у очигледној заблуди |
إِذْ نُسَوِّيكُم بِرَبِّ الْعَالَمِينَ (98) кад смо вас изједначавали са Господаром свих створења |
وَمَا أَضَلَّنَا إِلَّا الْمُجْرِمُونَ (99) а само су нас зликовци на странпутицу завели |
فَمَا لَنَا مِن شَافِعِينَ (100) па немамо ни заговорника |
وَلَا صَدِيقٍ حَمِيمٍ (101) ни блиског пријатеља |
فَلَوْ أَنَّ لَنَا كَرَّةً فَنَكُونَ مِنَ الْمُؤْمِنِينَ (102) да нам је само да се повратимо, па да постанемо верници!“ |
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (103) У томе је, заиста, знак, али већина њих нису били верници |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (104) А, заиста, твој Господар – заиста је Силни и Милостиви |
كَذَّبَتْ قَوْمُ نُوحٍ الْمُرْسَلِينَ (105) И Нојев народ је сматрао посланике лажним |
إِذْ قَالَ لَهُمْ أَخُوهُمْ نُوحٌ أَلَا تَتَّقُونَ (106) Кад им брат њихов Ноје рече: “Како то да се Аллаха не бојите |
إِنِّي لَكُمْ رَسُولٌ أَمِينٌ (107) Ја сам вам, сигурно, поуздани посланик |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (108) зато се бојте Аллаха и мени будите послушни |
وَمَا أَسْأَلُكُمْ عَلَيْهِ مِنْ أَجْرٍ ۖ إِنْ أَجْرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ الْعَالَمِينَ (109) За ово од вас не тражим никакву награду, мене ће да награди Господар свих створења |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (110) зато се бојте Бога и мени будите послушни |
۞ قَالُوا أَنُؤْمِنُ لَكَ وَاتَّبَعَكَ الْأَرْذَلُونَ (111) Они рекоше: „Како да те послушамо када те следе најнеугледнији људи?“ |
قَالَ وَمَا عِلْمِي بِمَا كَانُوا يَعْمَلُونَ (112) “Не знам ја шта су они радили”, рече он |
إِنْ حِسَابُهُمْ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّي ۖ لَوْ تَشْعُرُونَ (113) „Сви ће пред мојим Господаром, да знате, да полажу рачун |
وَمَا أَنَا بِطَارِدِ الْمُؤْمِنِينَ (114) а ја вернике нећу да отерам |
إِنْ أَنَا إِلَّا نَذِيرٌ مُّبِينٌ (115) ја само јавно опомињем!” |
قَالُوا لَئِن لَّمْ تَنتَهِ يَا نُوحُ لَتَكُونَنَّ مِنَ الْمَرْجُومِينَ (116) „Ако се не оканиш, о Ноја!“ Рекоше они, „бићеш сигурно каменован!“ |
قَالَ رَبِّ إِنَّ قَوْمِي كَذَّبُونِ (117) „Господару мој“, рече он, „народ мој ме у лаж утерује |
فَافْتَحْ بَيْنِي وَبَيْنَهُمْ فَتْحًا وَنَجِّنِي وَمَن مَّعِيَ مِنَ الْمُؤْمِنِينَ (118) па Ти мени и њима пресуди и спаси мене и вернике који су са мном!“ |
فَأَنجَيْنَاهُ وَمَن مَّعَهُ فِي الْفُلْكِ الْمَشْحُونِ (119) И Ми смо спасили њега и оне који су били уз њега у крцатој лађи |
ثُمَّ أَغْرَقْنَا بَعْدُ الْبَاقِينَ (120) а остале смо потопили |
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (121) То је заиста доказ, али већина њих не верује |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (122) А, заиста, твој Господар – заиста је Силни и Милостиви |
كَذَّبَتْ عَادٌ الْمُرْسَلِينَ (123) И народ Ад је сматрао лажним посланике |
إِذْ قَالَ لَهُمْ أَخُوهُمْ هُودٌ أَلَا تَتَّقُونَ (124) Кад им њихов брат Ебер рече: „Како то да се Аллаха не бојите |
إِنِّي لَكُمْ رَسُولٌ أَمِينٌ (125) Ја сам вам, сигурно, поуздани посланик |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (126) зато се бојте Аллаха и мени будите послушни |
وَمَا أَسْأَلُكُمْ عَلَيْهِ مِنْ أَجْرٍ ۖ إِنْ أَجْرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ الْعَالَمِينَ (127) За ово од вас не тражим никакву награду, мене ће да награди Господар свих створења |
أَتَبْنُونَ بِكُلِّ رِيعٍ آيَةً تَعْبَثُونَ (128) Зашто на свакој узвишици палате зидате, друге исмејавајући |
وَتَتَّخِذُونَ مَصَانِعَ لَعَلَّكُمْ تَخْلُدُونَ (129) и подижете тврђаве као да ћете вечно да живите |
وَإِذَا بَطَشْتُم بَطَشْتُمْ جَبَّارِينَ (130) а кад кажњавате, кажњавате као силници |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (131) Зато се бојте Бога и мени будите послушни |
وَاتَّقُوا الَّذِي أَمَدَّكُم بِمَا تَعْلَمُونَ (132) Бојте се Оног Који вам дарује оно што знате |
أَمَدَّكُم بِأَنْعَامٍ وَبَنِينَ (133) дарује вам стоку и синове |
وَجَنَّاتٍ وَعُيُونٍ (134) и баште и изворе |
إِنِّي أَخَافُ عَلَيْكُمْ عَذَابَ يَوْمٍ عَظِيمٍ (135) Ја се, заиста, за вас бојим патње на Великом дану |
قَالُوا سَوَاءٌ عَلَيْنَا أَوَعَظْتَ أَمْ لَمْ تَكُن مِّنَ الْوَاعِظِينَ (136) Они рекоше: „Нама је свеједно саветовао ти или не саветовао |
إِنْ هَٰذَا إِلَّا خُلُقُ الْأَوَّلِينَ (137) овако су веровали и давни народи |
وَمَا نَحْنُ بِمُعَذَّبِينَ (138) и ми нећемо да будемо подвргнути патњи.“ |
فَكَذَّبُوهُ فَأَهْلَكْنَاهُمْ ۗ إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (139) И они су наставили да га утерују у лаж, па смо их Ми уништили. То је поука, али већина ових неће да верује |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (140) А Господар је твој заиста силан и милостив |
كَذَّبَتْ ثَمُودُ الْمُرْسَلِينَ (141) И Семуд је сматрао лажним посланике |
إِذْ قَالَ لَهُمْ أَخُوهُمْ صَالِحٌ أَلَا تَتَّقُونَ (142) Кад им њихов брат Салах рече: „Како то да се Аллаха не бојите |
إِنِّي لَكُمْ رَسُولٌ أَمِينٌ (143) Ја сам вам, сигурно, поуздани посланик |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (144) зато се бојте Бога и мени будите послушни |
وَمَا أَسْأَلُكُمْ عَلَيْهِ مِنْ أَجْرٍ ۖ إِنْ أَجْرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ الْعَالَمِينَ (145) За ово од вас не тражим никакву награду, мене ће да награди Господар светова |
أَتُتْرَكُونَ فِي مَا هَاهُنَا آمِنِينَ (146) Зар мислите да ћете овде да будете остављени сигурни |
فِي جَنَّاتٍ وَعُيُونٍ (147) у вртовима и међу изворима |
وَزُرُوعٍ وَنَخْلٍ طَلْعُهَا هَضِيمٌ (148) у усевима и међу палмама са зрелим плодовима |
وَتَنْحِتُونَ مِنَ الْجِبَالِ بُيُوتًا فَارِهِينَ (149) И ви у брдима врло спретно клешете куће |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (150) зато се бојте Аллаха и мени будите послушни |
وَلَا تُطِيعُوا أَمْرَ الْمُسْرِفِينَ (151) и не слушајте наредбе оних који у злу претерују |
الَّذِينَ يُفْسِدُونَ فِي الْأَرْضِ وَلَا يُصْلِحُونَ (152) који на Земљи неред чине и не поправљају се |
قَالُوا إِنَّمَا أَنتَ مِنَ الْمُسَحَّرِينَ (153) Они рекоше: „Ти си само опчињен |
مَا أَنتَ إِلَّا بَشَرٌ مِّثْلُنَا فَأْتِ بِآيَةٍ إِن كُنتَ مِنَ الصَّادِقِينَ (154) ти си човек, као и ми; зато нам донеси једно чудо ако је истина то што говориш!“ |
قَالَ هَٰذِهِ نَاقَةٌ لَّهَا شِرْبٌ وَلَكُمْ شِرْبُ يَوْمٍ مَّعْلُومٍ (155) „Ево, то је камила“, рече он, „она ће да пије у одређени дан, а ви у одређени дан |
وَلَا تَمَسُّوهَا بِسُوءٍ فَيَأْخُذَكُمْ عَذَابُ يَوْمٍ عَظِيمٍ (156) и не чините јој никакво зло да вас не би стигла патња на Великом дану!“ |
فَعَقَرُوهَا فَأَصْبَحُوا نَادِمِينَ (157) Али, они је заклаше и потом зажалише |
فَأَخَذَهُمُ الْعَذَابُ ۗ إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (158) и стиже их казна. У томе је, заиста, поука, али већина њих не верује |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (159) А, заиста, твој Господар је Силни и Милостиви |
كَذَّبَتْ قَوْمُ لُوطٍ الْمُرْسَلِينَ (160) И Лотов народ је сматрао лажним посланике |
إِذْ قَالَ لَهُمْ أَخُوهُمْ لُوطٌ أَلَا تَتَّقُونَ (161) Кад им њихов брат Лот рече: „Како то да се не бојите |
إِنِّي لَكُمْ رَسُولٌ أَمِينٌ (162) Ја сам вам, сигурно, поуздани посланик |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (163) зато се бојте Аллаха и мени будите послушни |
وَمَا أَسْأَلُكُمْ عَلَيْهِ مِنْ أَجْرٍ ۖ إِنْ أَجْرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ الْعَالَمِينَ (164) За ово од вас не тражим никакву награду, мене ће да награди Господар светова |
أَتَأْتُونَ الذُّكْرَانَ مِنَ الْعَالَمِينَ (165) Зашто ви, мимо свих светова, са мушкарцима имате полни однос |
وَتَذَرُونَ مَا خَلَقَ لَكُمْ رَبُّكُم مِّنْ أَزْوَاجِكُم ۚ بَلْ أَنتُمْ قَوْمٌ عَادُونَ (166) а своје жене, које је за вас створио ваш Господар, остављате? Ви сте људи који прелазе сваку границу зла.“ |
قَالُوا لَئِن لَّمْ تَنتَهِ يَا لُوطُ لَتَكُونَنَّ مِنَ الْمُخْرَجِينَ (167) Они рекоше: „Ако се не оканиш, о Лоте, бићеш сигурно прогнан!“ |
قَالَ إِنِّي لِعَمَلِكُم مِّنَ الْقَالِينَ (168) „Ја се грозим тога шта ви радите!“ Рече он |
رَبِّ نَجِّنِي وَأَهْلِي مِمَّا يَعْمَلُونَ (169) „Господару мој, сачувај мене и моју породицу од онога што они раде!“ |
فَنَجَّيْنَاهُ وَأَهْلَهُ أَجْمَعِينَ (170) Ми смо сачували њега и његову породицу - све |
إِلَّا عَجُوزًا فِي الْغَابِرِينَ (171) осим старице која је остала са онима који су искусили казну |
ثُمَّ دَمَّرْنَا الْآخَرِينَ (172) а затим смо остале уништили |
وَأَمْطَرْنَا عَلَيْهِم مَّطَرًا ۖ فَسَاءَ مَطَرُ الْمُنذَرِينَ (173) спустивши на њих кишу - а страшне ли кише за оне који су били упозорени |
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (174) То је заиста доказ, али већина њих не верује |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (175) А, заиста, твој Господар је Силни и Милостиви |
كَذَّبَ أَصْحَابُ الْأَيْكَةِ الْمُرْسَلِينَ (176) И становници Ејке су угонили посланике у лаж |
إِذْ قَالَ لَهُمْ شُعَيْبٌ أَلَا تَتَّقُونَ (177) Кад им Јофор рече: „Како то да се Аллаха не бојите |
إِنِّي لَكُمْ رَسُولٌ أَمِينٌ (178) Ја сам вам, сигурно, поуздани посланик |
فَاتَّقُوا اللَّهَ وَأَطِيعُونِ (179) зато се бојте Аллаха и мени будите послушни |
وَمَا أَسْأَلُكُمْ عَلَيْهِ مِنْ أَجْرٍ ۖ إِنْ أَجْرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ الْعَالَمِينَ (180) За ово од вас не тражим никакву награду, мене ће да награди Господар светова |
۞ أَوْفُوا الْكَيْلَ وَلَا تَكُونُوا مِنَ الْمُخْسِرِينَ (181) Право мерите на литру и не закидајте |
وَزِنُوا بِالْقِسْطَاسِ الْمُسْتَقِيمِ (182) а на кантару мерите исправном мером |
وَلَا تَبْخَسُوا النَّاسَ أَشْيَاءَهُمْ وَلَا تَعْثَوْا فِي الْأَرْضِ مُفْسِدِينَ (183) и људима њихова права не умањујте, и зло по Земљи, неред правећи, не чините |
وَاتَّقُوا الَّذِي خَلَقَكُمْ وَالْجِبِلَّةَ الْأَوَّلِينَ (184) и бојте се Онога Који је створио и вас и давне народе.“ |
قَالُوا إِنَّمَا أَنتَ مِنَ الْمُسَحَّرِينَ (185) Они рекоше: „Ти си само опчињен |
وَمَا أَنتَ إِلَّا بَشَرٌ مِّثْلُنَا وَإِن نَّظُنُّكَ لَمِنَ الْكَاذِبِينَ (186) и ти си само човек као и ми; за нас си ти, заиста, прави лажов |
فَأَسْقِطْ عَلَيْنَا كِسَفًا مِّنَ السَّمَاءِ إِن كُنتَ مِنَ الصَّادِقِينَ (187) зато спусти на нас казну са неба, ако си од оних који говоре истину!“ |
قَالَ رَبِّي أَعْلَمُ بِمَا تَعْمَلُونَ (188) „Господар мој добро зна шта ви радите“, рече он |
فَكَذَّبُوهُ فَأَخَذَهُمْ عَذَابُ يَوْمِ الظُّلَّةِ ۚ إِنَّهُ كَانَ عَذَابَ يَوْمٍ عَظِيمٍ (189) И они су наставили да га утерују у лаж па их је стигла казна у Дану тамног облака; а то је била казна једног страшног дана |
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَآيَةً ۖ وَمَا كَانَ أَكْثَرُهُم مُّؤْمِنِينَ (190) То је доиста доказ, али већина њих не верује |
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ الْعَزِيزُ الرَّحِيمُ (191) А, заиста, твој Господар је Силни и Милостиви |
وَإِنَّهُ لَتَنزِيلُ رَبِّ الْعَالَمِينَ (192) И Кур'ан је сигурно објава Господара светова |
نَزَلَ بِهِ الرُّوحُ الْأَمِينُ (193) доноси га поверљиви анђео |
عَلَىٰ قَلْبِكَ لِتَكُونَ مِنَ الْمُنذِرِينَ (194) на срце твоје, да опомињеш |
بِلِسَانٍ عَرَبِيٍّ مُّبِينٍ (195) на јасном арапском језику |
وَإِنَّهُ لَفِي زُبُرِ الْأَوَّلِينَ (196) Он је споменут у књигама претходних посланика |
أَوَلَمْ يَكُن لَّهُمْ آيَةً أَن يَعْلَمَهُ عُلَمَاءُ بَنِي إِسْرَائِيلَ (197) зар њима није знак то што за њега знају учени људи Израиљевих синова |
وَلَوْ نَزَّلْنَاهُ عَلَىٰ بَعْضِ الْأَعْجَمِينَ (198) А да га објављујемо неком неарапу |
فَقَرَأَهُ عَلَيْهِم مَّا كَانُوا بِهِ مُؤْمِنِينَ (199) па да им га он чита, опет у њега не би поверовали |
كَذَٰلِكَ سَلَكْنَاهُ فِي قُلُوبِ الْمُجْرِمِينَ (200) Ето, тако га Ми уводимо у срца грешника |
لَا يُؤْمِنُونَ بِهِ حَتَّىٰ يَرَوُا الْعَذَابَ الْأَلِيمَ (201) они у њега неће да верују док не виде болну патњу |
فَيَأْتِيَهُم بَغْتَةً وَهُمْ لَا يَشْعُرُونَ (202) која ће изненада да им дође, а они неће ни да осете |
فَيَقُولُوا هَلْ نَحْنُ مُنظَرُونَ (203) па ће рећи: „Хоће ли нам се дати мало времена?“ |
أَفَبِعَذَابِنَا يَسْتَعْجِلُونَ (204) Па зар они пожурују Нашу казну |
أَفَرَأَيْتَ إِن مَّتَّعْنَاهُمْ سِنِينَ (205) Шта ти мислиш, ако им Ми допуштамо да уживају годинама |
ثُمَّ جَاءَهُم مَّا كَانُوا يُوعَدُونَ (206) и на крају их снађе оно чиме им се прети |
مَا أَغْنَىٰ عَنْهُم مَّا كَانُوا يُمَتَّعُونَ (207) зар ће им користи сладак живот који су проводили |
وَمَا أَهْلَكْنَا مِن قَرْيَةٍ إِلَّا لَهَا مُنذِرُونَ (208) Ми ниједно насеље нисмо разорили а да им нису послати они који су их упозоравали |
ذِكْرَىٰ وَمَا كُنَّا ظَالِمِينَ (209) да би поуку примили, Ми нисмо неправедни били |
وَمَا تَنَزَّلَتْ بِهِ الشَّيَاطِينُ (210) Кур'ан не доносе ђаволи |
وَمَا يَنبَغِي لَهُمْ وَمَا يَسْتَطِيعُونَ (211) незамисливо је да то они раде; и они то не могу |
إِنَّهُمْ عَنِ السَّمْعِ لَمَعْزُولُونَ (212) Они су потпуно спречени и да га прислушкују |
فَلَا تَدْعُ مَعَ اللَّهِ إِلَٰهًا آخَرَ فَتَكُونَ مِنَ الْمُعَذَّبِينَ (213) Зато се, мимо Аллаха, не моли другом богу - да не би био од оних који ће да буду мучени |
وَأَنذِرْ عَشِيرَتَكَ الْأَقْرَبِينَ (214) И упозоравај своју најближу родбину |
وَاخْفِضْ جَنَاحَكَ لِمَنِ اتَّبَعَكَ مِنَ الْمُؤْمِنِينَ (215) и буди понизан према верницима који те следе |
فَإِنْ عَصَوْكَ فَقُلْ إِنِّي بَرِيءٌ مِّمَّا تَعْمَلُونَ (216) А ако те не буду послушали, ти реци: „Ја немам ништа са тим што ви радите.“ |
وَتَوَكَّلْ عَلَى الْعَزِيزِ الرَّحِيمِ (217) И поуздај се у Силног и Милостивог |
الَّذِي يَرَاكَ حِينَ تَقُومُ (218) Који те види кад устанеш |
وَتَقَلُّبَكَ فِي السَّاجِدِينَ (219) да са осталима молитву обавиш |
إِنَّهُ هُوَ السَّمِيعُ الْعَلِيمُ (220) јер Он, заиста, све чује и све зна |
هَلْ أُنَبِّئُكُمْ عَلَىٰ مَن تَنَزَّلُ الشَّيَاطِينُ (221) Хоћете ли да вас обавестим коме долазе ђаволи |
تَنَزَّلُ عَلَىٰ كُلِّ أَفَّاكٍ أَثِيمٍ (222) Они долазе сваком лажову, грешнику |
يُلْقُونَ السَّمْعَ وَأَكْثَرُهُمْ كَاذِبُونَ (223) и прислушкују, а већина њих су лажљивци |
وَالشُّعَرَاءُ يَتَّبِعُهُمُ الْغَاوُونَ (224) А заведени следе песнике |
أَلَمْ تَرَ أَنَّهُمْ فِي كُلِّ وَادٍ يَهِيمُونَ (225) Зар не знаш да они сваком долином блуде |
وَأَنَّهُمْ يَقُولُونَ مَا لَا يَفْعَلُونَ (226) и да говоре оно што не раде |
إِلَّا الَّذِينَ آمَنُوا وَعَمِلُوا الصَّالِحَاتِ وَذَكَرُوا اللَّهَ كَثِيرًا وَانتَصَرُوا مِن بَعْدِ مَا ظُلِمُوا ۗ وَسَيَعْلَمُ الَّذِينَ ظَلَمُوا أَيَّ مُنقَلَبٍ يَنقَلِبُونَ (227) тако не говоре само они који верују и добра дела чине, и који често Бога спомињу, и који узвраћају кад их исмејавају. А многобошци ће, сигурно, сазнати у какву ће се муку увалити |