حم (1) Ха-мим |
تَنزِيلُ الْكِتَابِ مِنَ اللَّهِ الْعَزِيزِ الْحَكِيمِ (2) Књигу објављује Аллах, Силни и Мудри |
مَا خَلَقْنَا السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضَ وَمَا بَيْنَهُمَا إِلَّا بِالْحَقِّ وَأَجَلٍ مُّسَمًّى ۚ وَالَّذِينَ كَفَرُوا عَمَّا أُنذِرُوا مُعْرِضُونَ (3) Ми смо небеса и Земљу и оно што је између њих мудро створили и до рока одређеног, али неверници окрећу главе од оног чиме им се прети |
قُلْ أَرَأَيْتُم مَّا تَدْعُونَ مِن دُونِ اللَّهِ أَرُونِي مَاذَا خَلَقُوا مِنَ الْأَرْضِ أَمْ لَهُمْ شِرْكٌ فِي السَّمَاوَاتِ ۖ ائْتُونِي بِكِتَابٍ مِّن قَبْلِ هَٰذَا أَوْ أَثَارَةٍ مِّنْ عِلْمٍ إِن كُنتُمْ صَادِقِينَ (4) Реци: „Шта мислите о онима које молите мимо Аллаха? Покажите ми који део Земље су створили, или они можда имају каквог удела у небесима?! Донесите ми Књигу објављену пре ове, или само какав остатак знања, ако говорите истину.“ |
وَمَنْ أَضَلُّ مِمَّن يَدْعُو مِن دُونِ اللَّهِ مَن لَّا يَسْتَجِيبُ لَهُ إِلَىٰ يَوْمِ الْقِيَامَةِ وَهُمْ عَن دُعَائِهِمْ غَافِلُونَ (5) Ко је у већој заблуди од оних који, уместо Аллаха, моле оне који неће да им се одазову до Судњег дана и који су равнодушни према њиховим молбама |
وَإِذَا حُشِرَ النَّاسُ كَانُوا لَهُمْ أَعْدَاءً وَكَانُوا بِعِبَادَتِهِمْ كَافِرِينَ (6) Када људи буду сабрани, та божанства ће да им буду непријатељи и њихово обожавање ће да порекну |
وَإِذَا تُتْلَىٰ عَلَيْهِمْ آيَاتُنَا بَيِّنَاتٍ قَالَ الَّذِينَ كَفَرُوا لِلْحَقِّ لَمَّا جَاءَهُمْ هَٰذَا سِحْرٌ مُّبِينٌ (7) А кад се овима казују Наше јасне речи, онда они који не верују говоре о Истини чим им дође: „Ово је права чаролија!“ |
أَمْ يَقُولُونَ افْتَرَاهُ ۖ قُلْ إِنِ افْتَرَيْتُهُ فَلَا تَمْلِكُونَ لِي مِنَ اللَّهِ شَيْئًا ۖ هُوَ أَعْلَمُ بِمَا تُفِيضُونَ فِيهِ ۖ كَفَىٰ بِهِ شَهِيدًا بَيْنِي وَبَيْنَكُمْ ۖ وَهُوَ الْغَفُورُ الرَّحِيمُ (8) Зар они да говоре: “Он га измишља!” Реци: “Па ако га измишљам, ви мене од казне Божје нећете моћи одбранити. Он добро зна шта о Кур’ану говорите. Он је довољан сведок и мени и вама. Он прашта и самилостан је.” |
قُلْ مَا كُنتُ بِدْعًا مِّنَ الرُّسُلِ وَمَا أَدْرِي مَا يُفْعَلُ بِي وَلَا بِكُمْ ۖ إِنْ أَتَّبِعُ إِلَّا مَا يُوحَىٰ إِلَيَّ وَمَا أَنَا إِلَّا نَذِيرٌ مُّبِينٌ (9) Реци: „Ја нисам први посланик и не знам шта ће да буде са мном или са вама; ја следим само оно што ми се објављује, и ја сам само јасни опомињач.“ |
قُلْ أَرَأَيْتُمْ إِن كَانَ مِنْ عِندِ اللَّهِ وَكَفَرْتُم بِهِ وَشَهِدَ شَاهِدٌ مِّن بَنِي إِسْرَائِيلَ عَلَىٰ مِثْلِهِ فَآمَنَ وَاسْتَكْبَرْتُمْ ۖ إِنَّ اللَّهَ لَا يَهْدِي الْقَوْمَ الظَّالِمِينَ (10) Реци: “Кажите ви мени шта ће с вама бити ако је Кур’ан од Бога, а ви у њега нећете да верујете, и ако је један од синова Израиљевих посведочио да је и он од Бога, па он поверовао, а ви се узохолили.” Бог, заиста, неће указати на Прави пут народу који себи неправду чини |
وَقَالَ الَّذِينَ كَفَرُوا لِلَّذِينَ آمَنُوا لَوْ كَانَ خَيْرًا مَّا سَبَقُونَا إِلَيْهِ ۚ وَإِذْ لَمْ يَهْتَدُوا بِهِ فَسَيَقُولُونَ هَٰذَا إِفْكٌ قَدِيمٌ (11) И говоре неверници о верницима: „Да је у томе добро, они нас не би претекли у томе.“ А како помоћу њега нису нашли Прави пут, сигурно ће да кажу: „Ово је још давна измишљотина.“ |
وَمِن قَبْلِهِ كِتَابُ مُوسَىٰ إِمَامًا وَرَحْمَةً ۚ وَهَٰذَا كِتَابٌ مُّصَدِّقٌ لِّسَانًا عَرَبِيًّا لِّيُنذِرَ الَّذِينَ ظَلَمُوا وَبُشْرَىٰ لِلْمُحْسِنِينَ (12) Мојсијева Књига била је предводник и милост пре њега. А ово је Књига на арапском језику која њу потврђује, да би упозорила оне који чине неправду, и да би обрадовала оне који чине добро |
إِنَّ الَّذِينَ قَالُوا رَبُّنَا اللَّهُ ثُمَّ اسْتَقَامُوا فَلَا خَوْفٌ عَلَيْهِمْ وَلَا هُمْ يَحْزَنُونَ (13) Они који говоре: „Наш Господар је Аллах!“ И устрају на Правом путу, за њих нема страха и ни за чим нек не тугују |
أُولَٰئِكَ أَصْحَابُ الْجَنَّةِ خَالِدِينَ فِيهَا جَزَاءً بِمَا كَانُوا يَعْمَلُونَ (14) Они ће да буду становници Раја, у њему ће вечно да бораве, и то ће да им буде награда за оно што су радили |
وَوَصَّيْنَا الْإِنسَانَ بِوَالِدَيْهِ إِحْسَانًا ۖ حَمَلَتْهُ أُمُّهُ كُرْهًا وَوَضَعَتْهُ كُرْهًا ۖ وَحَمْلُهُ وَفِصَالُهُ ثَلَاثُونَ شَهْرًا ۚ حَتَّىٰ إِذَا بَلَغَ أَشُدَّهُ وَبَلَغَ أَرْبَعِينَ سَنَةً قَالَ رَبِّ أَوْزِعْنِي أَنْ أَشْكُرَ نِعْمَتَكَ الَّتِي أَنْعَمْتَ عَلَيَّ وَعَلَىٰ وَالِدَيَّ وَأَنْ أَعْمَلَ صَالِحًا تَرْضَاهُ وَأَصْلِحْ لِي فِي ذُرِّيَّتِي ۖ إِنِّي تُبْتُ إِلَيْكَ وَإِنِّي مِنَ الْمُسْلِمِينَ (15) А човека смо задужили да родитељима својим чини добро. Мајка га његова с муком носи и у мукама га рађа, носи га и доји тридесет месеци. Па кад своју зрелост достигне и кад достигне четрдесет година, он каже: „Господару мој, упути ме да Ти захвалим на Твојој благодати, коју си даровао мени и мојим родитељима, и да радим добро којим си Ти задовољан, и моје потомство Ти учини добрим! Ја се Теби, заиста, кајем, и ја сам муслиман, предан Теби.“ |
أُولَٰئِكَ الَّذِينَ نَتَقَبَّلُ عَنْهُمْ أَحْسَنَ مَا عَمِلُوا وَنَتَجَاوَزُ عَن سَيِّئَاتِهِمْ فِي أَصْحَابِ الْجَنَّةِ ۖ وَعْدَ الصِّدْقِ الَّذِي كَانُوا يُوعَدُونَ (16) Ето, од таквих ћемо Ми добра дела која су радили примити, а преко ружних поступака њихових прећи; они ће да буду међу становницима Раја, истинито обећање које им је дато Ми ћемо да испунимо |
وَالَّذِي قَالَ لِوَالِدَيْهِ أُفٍّ لَّكُمَا أَتَعِدَانِنِي أَنْ أُخْرَجَ وَقَدْ خَلَتِ الْقُرُونُ مِن قَبْلِي وَهُمَا يَسْتَغِيثَانِ اللَّهَ وَيْلَكَ آمِنْ إِنَّ وَعْدَ اللَّهِ حَقٌّ فَيَقُولُ مَا هَٰذَا إِلَّا أَسَاطِيرُ الْأَوَّلِينَ (17) А онај који родитељима својим каже: “Их, што ми претите да ћу бити оживљен кад су пре мене толики народи били и нестали!” – А они, молећи Бога у помоћ, говоре: “Тешко теби, веруј, Божја ће се претња, заиста, обистинити!” Он одговара: “То су измишљотине народа древних!” |
أُولَٰئِكَ الَّذِينَ حَقَّ عَلَيْهِمُ الْقَوْلُ فِي أُمَمٍ قَدْ خَلَتْ مِن قَبْلِهِم مِّنَ الْجِنِّ وَالْإِنسِ ۖ إِنَّهُمْ كَانُوا خَاسِرِينَ (18) На таквима се треба испунити реч речена о народима: духовима и људима који су пре њих били и нестали, јер они су, заиста, настрадали |
وَلِكُلٍّ دَرَجَاتٌ مِّمَّا عَمِلُوا ۖ وَلِيُوَفِّيَهُمْ أَعْمَالَهُمْ وَهُمْ لَا يُظْلَمُونَ (19) За све ће да буду посебни степени, према томе како су радили; да их награди, или казни за њихова дела, неће да им буде учињен неправда |
وَيَوْمَ يُعْرَضُ الَّذِينَ كَفَرُوا عَلَى النَّارِ أَذْهَبْتُمْ طَيِّبَاتِكُمْ فِي حَيَاتِكُمُ الدُّنْيَا وَاسْتَمْتَعْتُم بِهَا فَالْيَوْمَ تُجْزَوْنَ عَذَابَ الْهُونِ بِمَا كُنتُمْ تَسْتَكْبِرُونَ فِي الْأَرْضِ بِغَيْرِ الْحَقِّ وَبِمَا كُنتُمْ تَفْسُقُونَ (20) А на Дан кад они који нису веровали пред ватром буду заустављени: “Ви сте у свом животу на Земљи све своје насладе искористили и у њима уживали, а данас срамном патњом бићете кажњени зато што сте се на Земљи, без икаквог основа, охоло понашали и што сте раскалашени били.” |
۞ وَاذْكُرْ أَخَا عَادٍ إِذْ أَنذَرَ قَوْمَهُ بِالْأَحْقَافِ وَقَدْ خَلَتِ النُّذُرُ مِن بَيْنِ يَدَيْهِ وَمِنْ خَلْفِهِ أَلَّا تَعْبُدُوا إِلَّا اللَّهَ إِنِّي أَخَافُ عَلَيْكُمْ عَذَابَ يَوْمٍ عَظِيمٍ (21) И спомени Адовог брата, кад је народ свој у Ахкафу опомињао – а било је и пре њега и после њега посланика: “Аллаха само обожавајте, ја, заиста, страхујем да ћете бити у мукама на Великом дану!” |
قَالُوا أَجِئْتَنَا لِتَأْفِكَنَا عَنْ آلِهَتِنَا فَأْتِنَا بِمَا تَعِدُنَا إِن كُنتَ مِنَ الصَّادِقِينَ (22) Они су одговарали: „Зар си нам дошао да нас одвратиш од наших божанстава? Нека се, ето, остваре претње твоје, ако истину говориш!” |
قَالَ إِنَّمَا الْعِلْمُ عِندَ اللَّهِ وَأُبَلِّغُكُم مَّا أُرْسِلْتُ بِهِ وَلَٰكِنِّي أَرَاكُمْ قَوْمًا تَجْهَلُونَ (23) “Само Аллах зна кад ће то бити”, он би говорио, “ја вам казујем оно што ми се објављује, а ви сте, видим, народ у незнању огрезао.” |
فَلَمَّا رَأَوْهُ عَارِضًا مُّسْتَقْبِلَ أَوْدِيَتِهِمْ قَالُوا هَٰذَا عَارِضٌ مُّمْطِرُنَا ۚ بَلْ هُوَ مَا اسْتَعْجَلْتُم بِهِ ۖ رِيحٌ فِيهَا عَذَابٌ أَلِيمٌ (24) И кад угледаше на обзорју облак, који се према долинама њиховим кретао, повикаше: “Овај нам облак кишу доноси!” “Не, то је оно што сте пожуривали: ветар који вам болну патњу носи |
تُدَمِّرُ كُلَّ شَيْءٍ بِأَمْرِ رَبِّهَا فَأَصْبَحُوا لَا يُرَىٰ إِلَّا مَسَاكِنُهُمْ ۚ كَذَٰلِكَ نَجْزِي الْقَوْمَ الْمُجْرِمِينَ (25) који, одредбом свога Господара, све руши.“ И ујутру су се видела само њихова насеља; тако Ми кажњавамо преступнички народ |
وَلَقَدْ مَكَّنَّاهُمْ فِيمَا إِن مَّكَّنَّاكُمْ فِيهِ وَجَعَلْنَا لَهُمْ سَمْعًا وَأَبْصَارًا وَأَفْئِدَةً فَمَا أَغْنَىٰ عَنْهُمْ سَمْعُهُمْ وَلَا أَبْصَارُهُمْ وَلَا أَفْئِدَتُهُم مِّن شَيْءٍ إِذْ كَانُوا يَجْحَدُونَ بِآيَاتِ اللَّهِ وَحَاقَ بِهِم مَّا كَانُوا بِهِ يَسْتَهْزِئُونَ (26) Њима смо дали могућности које вама нисмо дали: и дали смо им слух и вид и разум, али им ни њихов слух ни њихов вид ни њихов разум нису били ни од какве користи, јер су порицали Аллахове доказе, и са свих страна окружило их је оно чему су се исмејавали |
وَلَقَدْ أَهْلَكْنَا مَا حَوْلَكُم مِّنَ الْقُرَىٰ وَصَرَّفْنَا الْآيَاتِ لَعَلَّهُمْ يَرْجِعُونَ (27) Неке градове око вас још давно смо уништили, а објаснили смо им били на разне начине доказе, не би ли се покајали |
فَلَوْلَا نَصَرَهُمُ الَّذِينَ اتَّخَذُوا مِن دُونِ اللَّهِ قُرْبَانًا آلِهَةً ۖ بَلْ ضَلُّوا عَنْهُمْ ۚ وَذَٰلِكَ إِفْكُهُمْ وَمَا كَانُوا يَفْتَرُونَ (28) А зашто им нису помогли они које су, поред Аллаха, прихватили да им буду посредници и божанства? Али, њих није било. То су биле само клевете њихове и лажи |
وَإِذْ صَرَفْنَا إِلَيْكَ نَفَرًا مِّنَ الْجِنِّ يَسْتَمِعُونَ الْقُرْآنَ فَلَمَّا حَضَرُوهُ قَالُوا أَنصِتُوا ۖ فَلَمَّا قُضِيَ وَلَّوْا إِلَىٰ قَوْمِهِم مُّنذِرِينَ (29) И када ти посласмо неколико духова да слушају Кур'ан, па када дођоше да га чују, рекоше: „Ћутите и слушајте!“ А кад се заврши, вратише се своме народу да упозоравају |
قَالُوا يَا قَوْمَنَا إِنَّا سَمِعْنَا كِتَابًا أُنزِلَ مِن بَعْدِ مُوسَىٰ مُصَدِّقًا لِّمَا بَيْنَ يَدَيْهِ يَهْدِي إِلَى الْحَقِّ وَإِلَىٰ طَرِيقٍ مُّسْتَقِيمٍ (30) „О народе наш“, говорили су, „ми смо слушали Књигу која се објављује после Мојсија, која потврђује да су истините и оне пре ње, и која упућује ка Истини и на Прави пут |
يَا قَوْمَنَا أَجِيبُوا دَاعِيَ اللَّهِ وَآمِنُوا بِهِ يَغْفِرْ لَكُم مِّن ذُنُوبِكُمْ وَيُجِرْكُم مِّنْ عَذَابٍ أَلِيمٍ (31) О народе наш, одазовите се Аллаховом гласнику и верујте у Аллаха, Он ће да вам опрости неке ваше грехе и да вас заштити од болне патње!“ |
وَمَن لَّا يُجِبْ دَاعِيَ اللَّهِ فَلَيْسَ بِمُعْجِزٍ فِي الْأَرْضِ وَلَيْسَ لَهُ مِن دُونِهِ أَوْلِيَاءُ ۚ أُولَٰئِكَ فِي ضَلَالٍ مُّبِينٍ (32) А они који се не одазову Аллаховом гласнику, такви на Земљи неће да Му умакну и мимо Њега неће да нађу заштитника. Они су у великој заблуди |
أَوَلَمْ يَرَوْا أَنَّ اللَّهَ الَّذِي خَلَقَ السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضَ وَلَمْ يَعْيَ بِخَلْقِهِنَّ بِقَادِرٍ عَلَىٰ أَن يُحْيِيَ الْمَوْتَىٰ ۚ بَلَىٰ إِنَّهُ عَلَىٰ كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ (33) Зар не знају да је Аллах - Који је створио небеса и Земљу и Који није, стварајући их, изнемогао – способан да оживи мртве?! Јесте, уистину Он све може |
وَيَوْمَ يُعْرَضُ الَّذِينَ كَفَرُوا عَلَى النَّارِ أَلَيْسَ هَٰذَا بِالْحَقِّ ۖ قَالُوا بَلَىٰ وَرَبِّنَا ۚ قَالَ فَذُوقُوا الْعَذَابَ بِمَا كُنتُمْ تَكْفُرُونَ (34) А на Дан кад они, који нису веровали, буду изложени Ватри: „Зар ово није истина?“ Одговориће: „Јесте, Господара нам нашег!“ „Е па искусите патњу“, рећи ће Он, „због тога што сте стално порицали.“ |
فَاصْبِرْ كَمَا صَبَرَ أُولُو الْعَزْمِ مِنَ الرُّسُلِ وَلَا تَسْتَعْجِل لَّهُمْ ۚ كَأَنَّهُمْ يَوْمَ يَرَوْنَ مَا يُوعَدُونَ لَمْ يَلْبَثُوا إِلَّا سَاعَةً مِّن نَّهَارٍ ۚ بَلَاغٌ ۚ فَهَلْ يُهْلَكُ إِلَّا الْقَوْمُ الْفَاسِقُونَ (35) Ти издржи као што су издржали одлучни посланици и не тражи да им казна дође што пре! А онога Дана када доживе оно чиме им се прети, учиниће им се да су остали само један часак дана. Ово је обзнана! А зар ће ко други да буде уништен до народ одметнички |